„SS United States“, čuveni prekookeanski brod, stigao je do luke Mobil u Alabami, gde će narednih šest meseci biti čišćen i saniran, pre nego što bude odvučen do obale Floride.

Tamo je planirano njegovo potapanje i pretvaranje u najveći svetski koral. Pre više od šest decenija -1961. godine, tokom jedne od prekookeanskih plovidbi do Sjedinjenih Država i Njujorka, njime je u „Veliku jabuku“ stigao i Vukan Vučić, tada diplomac beogradskog Saobraćajnog fakulteta.

Dolazak u obećanu zemlju, tadašnjim čudom pomorstva, u Americi mu je omogućio ostvarenje najvećih želja: osnivanje srećne i brojne porodice i uspešnu karijeru.

Devedesetogodišnji Vukan Vučić, jedan od najcenjenijih svetskih saobraćajnih stručnjaka, za Glas Amerike uverava da bi, bez razmišljanja, ponovio svaki korak svoje životne avanture – kada bi mu se ukazala prilika.

„Uživao sam, bio na vrhuncu – možete misliti“, priseća se penzionisani profesor Vučić kada je 6. aprila 1961, kao dvadeset šestogodišni mladić, u hamburškoj luci prilazio brodu kojim će ostvariti san – da otpočne novi život u Americi.

„Elegantna posada nas je pozdravljala i želela dobrodošlicu tokom prilaza brodu. Popeo sam se na njega, sećam se da sam imao jeftiniju kartu, tako da nisam išao na više spratove, nego sam ostao dole – gde je i bila kabina. Tu su se već nalazili i naši koferi, prebačeni iz vagona voza kojim smo stigli do luke“, impresije su našeg sagovornika o početku šestodnevnog putovanja, zvanično najbržim prekookeanskim brodom, od Hamburga do Njujorka.

„SS United States“ je do 1969, kada je prestao da plovi, prevezao više od milion ljudi – među kojima i četiri američka predsednika i brojne diplomate.

„Tada su već počele i neke avionske linije, tumačilo se da li bi mogle biti jeftinije. Govorio sam: ‘Ostavite avione!’ Nisam hteo da se lomim i deset sati kasnije da slećem… Hteo sam da idem brodom i da uživam u toj vožnji. Raspitao sam se kada vozi baš ‘SS United States’, jer sam želeo njim da putujem“, kaže Vučić koji je za taj brod čuo devet godina ranije - 1952. u socijalističkoj Jugoslaviji, čitajući novinske tekstove.

Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, kao saobraćajni stručnjak u Nemačkoj sa odličnom poslovnom prilikom u SAD-u, uspeo je da uštedi tadašnjih 220 dolara za prekookeansku plovidbu. Taj iznos u današnje vreme odgovara sumi od oko 2.300 dolara.

„Naravno kada sam stao na brod, nije bilo boljeg osećaja. Kabinu sam delio sa jednim mladićem. Po jedan dan trajao je put do Sautemptona i Avra i onda četiri dana preko okeana do Njujorka. Imao je fin restoran, jeo sam razno voće i povrće koje nisam video pre toga. Kabina se nalazila tik iznad površine vode i imali smo onaj brodski kružni prozor. Trećeg dana putovanja more se uzburkalo, bilo je talasa. Sećam se da sam otvorio poklopac koji je iznutra prekrivao prozor, kada je udario talas spolja. Ništa se nije desilo, ali sam se malo uplašio“, priseća se događaja negde na polovini puta.

Bioskopska sala, bazen, stoni tenis i večernji ples – sve to je nuđeno putnicima broda „SS United States“ kako bi prekratili vreme. Ubrzo, osvanuo je 11. april 1961 – dan koji je Vukan nestrpljivo iščekivao.

„Kad smo se probudili ujutru pitali smo se gde smo i ubrzo shvatili - eno je Amerika. Brzo smo otišli na doručak, a pred nama se ukazivao Njujork i most Verazano koji je građen tada. U tom trenutku sećam se da se na radiju govorilo o Gagarinu i ruskom obletanju Zemlje. Brod je malo manevrisao i – stupamo u Ameriku“, kaže on.

Njegovom putovanju brodom „SS United States“ i dolasku u SAD prethodilo je odobravanje specijalizovane vize američkih vlasti – neophodne da bi tada mladi saobraćajni stručnjak ostvario svoj cilj.

„Kada sam dobio pismo, dok sam bio u Hamburgu, u kom su rekli da će da mi daju First preference visa (EB1) koja omogućava brzo dobijanje zelene karte - suze su mi pošle. To je značilo da je Amerika otvorena. To je bilo glavno i to sam planirao od dvanaeste, trinaeste godine. Čuo sam i učio o Americi i uživao sam u tome. Znao sam sve države, predsednike, geografiju. Potpuno sam bio orijentisan na Ameriku“, ističe Vučić.

Glavni razlog za to bio je otpor koji je, kao član građanske porodice beogradskih intelektualaca, razvio prema potezima novoformiranih revolucionarnih vlasti u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji.

„Stvarno sam, kada su Rusi došli, bio oduševljen – da smo oslobođeni. Šest meseci kasnije pitali smo se da li smo oslobođeni ili podvrgnuti novom teroru“, priseća se Vučić razgovora njegovih roditelja Marije i Radmila.

Kaže da su se njegova porodica i on, kao i drugi sugrađani i sunarodnici, okretali alternativama kada god je to bilo moguće: radijskim programima Glasa Amerike i, pošto su se spoljnopolitičke prilike u Jugoslaviji okrenule u korist Zapada - muzici i knjigama koje su pristizale iz Amerike.

„Kada sam se približavao Americi bojao sam se da je nisam suviše uzdigao. Puno sam se spremao za to kako ću se snaći: da li će sve da bude tako fino kao u filmovima… Jer ima i nekih ne tako divnih stvari, poput rasizma i drugih“, kaže on.

Ubrzo je počeo da radi u jednoj kompaniji u Nju Hejvenu. Prohujalo je i vreme do jednog od najvažnijih trenutaka koji je nestpljivo iščekivao.

„I onda je dva meseca kasnije došla Rada. Evo, ovde sam je dočekao. To je bilo 11. juna 1961. Kada smo se dopisivali iz Londona, Hamburga i Pariza i rešili da se venčamo, rekli smo da je naš cilj da se sastanemo u Njujorku. I to je ovde, vidi se kako smo srećni na ovim slikama, to je naš cilj. Jer ovde ćemo početi potpuno novi život“, priseća se saobraćajni stručnjak i profesor u penziji. Njegova buduća supruga Rada u to vreme živela je u britanskoj i francuskoj prestonici - gde se i školovala na prestižnoj Sorboni.

Posle dvogodišnjeg staža u kompaniji u Nju Hejvenu – počinje akademski uspon sagovornika Glasa Amerike. Velika zainteresovanost, želja za usavršavanjem i napredovanjem, kao i inovacije u oblasti javnog saobraćaja, doprinele su ne samo da bude uspešan profesor Univerziteta u Pensilvaniji – već i nezaobilazni stručnjak i konsultant sistema javnih prevoza širom Amerike i sveta.

„Zastupao sam revolucionarno – da treba da bude mnogo javnog saobraćaja. I da gradovi budu adekvatna mesta za život. Taj pojam je jako važan, jer ako gradiš sve za automobile, dobiješ grad u kom je teško živeti. Godišnji izveštaj Sekretarijata za saobraćaj Los Anđelesa pešake je označavao preprekom razvoja drumskog saobraćaja. Je li to grad za garaže ili ljude? Tako da sam napisao nekoliko knjiga posvećenih toj oblasti“, jedna je od važnih teza iz karijere profesora Vučića.

San Francisko, Hjuston, Njujork, Filadelfija, Vašington, Hamburg, Rim, Napulj, Oslo, Singapur, Moskva, Sankt Peterburg neki su od gradova čije je zvaničnike savetovao u vezi sa sistemom gradskog prevoza. Takođe, prema sopstvenoj evidenciji, održao je predavanja na čak 102 svetska univerziteta.

Sve to, kako kaže, zahvaljujući činjenici što je imao priliku da živi i usavršava se u Sjedinjenim Državama.

„Sa saobraćajem sam od kad sam imao četiri pet godina. Po stanu sam vozio vozila, vozove i svašta. Imao sam male pione, to mi je u krvi bilo. Već sam u Beogradu znao sve tramvajske i trolebujske brojeve i beogradski saobraćaj i to sve“, govori prisećajući se najranijeg doba.

Ipak, saobraćaj nije njegova najveća ljubav – već porodica koju je osnovao sa suprugom Radom.

„To je jedan od mojih svetskih uspeha, da imamo četvoro dece. I to ne dece, mi imamo super decu. Deca su fantastična, oni nas sad jako paze. Među sobom smo jako iskreni“, opisuje odnose sa sinovima Viktorom i Borisom i ćerkama Monikom i Lili.

To je, kako navodi, sada u poznijim godinama bila česta tema razgovora sa njegovom životnom saputnicom.

„Govorio sam joj da sam bio jako ambiciozan. Želeo sam da napredujem u struci i da odem na Zapad. Da ne živim u komunističkoj zemlji. I da imam srećnu porodicu. Mislim da smo Rada i ja, ne samo to postigli, nego prošli bolje u poređenju sa našim ambicijama“, zaključuje za Glas Amerike ponosni suprug i otac, kao i svetski priznati saobraćajni stručnjak Vukan Vučić – jedan od više od milion putnika koje je čuveni brod i budući najveći veštački koral na svetu prebacio do, za neke od njih, zemlje snova.