U zimu 1789. godine, u vreme kada je Džordž Vašington izabran za prvog predsednika zemlje, jedan štampar iz Bostona tiho je pokrenuo još jednu američku instituciju.
Moć simpatije Vilijama Hila Brauna, knjiga koju je objavila štamparija Ajzeje Tomasa, smatra se prvim američkim romanom. Ime autora nije bilo objavljeno - u duhu vremena, i Braun je ostao anoniman.
Na oko stotinu stranica, njegov roman bavi se sudbinom dvoje mladih stanovnika Nove Engleske, čija se ljubavna veza naglo i tragično završava kada saznaju šokantnu tajnu. Posveta "mladim damama ujedinjene Kolumbije" (Sjedinjenih Država) čitaocima obećava da će razotkriti "fatalne posledice zavođenja" i dati recept za "ekonomiju ljudskog života".
Van bostonskog društva, međutim, malo ljudi je znalo ili im je bilo stalo do toga da li je Moć simpatije označio prekretnicu u književnosti.
“Da ste nasumice izabrali desetoro građana, sumnjam da bi to bilo važno bilo kojem od njih", kaže Dejvid Lorimor, docent engleskog jezika na Univerzitetu Ajdaha, koji često piše o ranoj američkoj književnosti. “Većina ljudi nije razmišljala o prvom američkom romanu".
Šta su odlike prvog američkog romana?
Braunova knjiga, čiji je podnaslov Trijumf prirode, zasnovan na istini, po mnogo čemu je karakteristična za svoju eru, bilo da je reč o epistolarnom formatu, anglikanskoj prozi, anonimnom autoru ili pobožnoj poruci. Međutim, Moć simpatije takođe sadrži teme koje odražavaju aspiracije i anksioznost jedne mlade zemlje, koje su relevantne i danas.
Dejna Meklejn, docentkinja engleskog jezika na univerzitetu Sveta porodica, ističe da je Braun bio otvoreni federalista, koji je verovao u snažnu nacionalnu vladu i delio preokupaciju svojih savremenika formiranjem stabilnog republikanskog građanstva. Pisma u Moći simpatije uključuju razmišljanja o klasi, temperamentu i razlikama između Severa i Juga, pre svega "aristokratskog temperamenta" južnjačkih robovlasnika koji su ugrozili "domaći mir", koja kao da su predvidela građanski rat koji će izbiti u narednom veku.
Kao i mnogi drugi rani američki pisci beletristike i publicistike, Braun je ponašanje žena dovodio u vezu sa sudbinom šireg društva. Autori pisama u romanu brinu zbog destabilizujuće "moći zadovoljstva" i pišu kako ženska zavist "zasipa zemlju poplavom skandala". Ženska čednost i vrlina se porede sa "moćnom rekom" koja "hrani zemlju kroz koju prolazi i povećava je u snazi i veličini dok se ne isprazni u okean".
Braun takođe naširoko razmatra načine na koje romani mogu biti put ka korupciji, ili pak sredstvo uzdizanja ljudi, što podseća na današnje debate o zabranama određenih knjiga u školama i bibliotekama.
“Većina romana kojima su preplavljene ženske biblioteke nisu uvek zasnovani na striktnom moralu", upozorava jedan od Braunovih junaka. "Romani, koji nisu regulisani po čednom principu pravog prijateljstva, racionalne ljubavi i supružničke dužnosti, meni izgledaju potpuno nepodobno da formiraju umove žena, prijateljica ili supruga."
Brauna je, po svemu sudeći, više zanimalo "formiranje umova" od književne slave.
“Veliki američki roman" je popularna fraza koja je počela da se pojavljuje tek 1860-ih. Tokom Braunovog života, romani su bili relativno nesofisticirana umetnička forma i bili cenjeni najviše zbog satire, lagane zabave ili moralnih uputstava. Malo pisaca se predstavljalo kao "romanopisci", a Braun je bio poznat kao pesnik, esejista i operski kompozitor.
I sam je priznao niži status svoje knjige navodeći u predgovoru: "Ova vrsta spisa ne nalazi na univerzalno odobravanje".
Zašto se smatra prvim?
Moć simpatije se često pominjao kao prvi američki roman početkom 19. veka, ali malo ljudi je želelo da o tome raspravlja do 20. veka. Akademici su se tada saglasili da ta čast treba da pripadne prvom delu napisanom i objavljenom u Sjedinjenim Državama, čiji je autor rođen u zemlji i živeo u njoj u vreme objavljivanja.
Zbog tih smernica su diskvalifikovani raniji radovi kao što je Život Heriot Stjuart Šarlot Remzi Lenoks i Alonsove avanture Tomasa Etvuda Digsa.
U konkurenciji je bila i avanturistička proza Hodočašće oca Bomboa u Meku, koju su napisali studenti Hju Henri Brekenrdiž i Filip Freno. Obojica su kasnije postali istaknuti javni službenici. Napisan oko 1770. za rukopis se kasnije verovalo da je izgubljen, a objavljen je u celini tek 1975.
Braunov roman tako dugo nije privlačio pažnju da je tek krajem 19. veka javnost otkrila da je on bio autor tog dela. Mnogi su smatrali da je autorka bila bostonska pesnikinja Sara Ventrvort Apvort Morton, čija je porodica iskusila skandal sličan onom opisanom u Moći simpatije.
Godina 1894. i 1895. urednik časopisa Bostonijan, Artur Brejli, objavio je roman u nastavcima u svom magazinu i označio Morton za autorku. Međutim, nakon što ga je kontaktirala Braunova nećaka, Rebeka Volentajn Tomson, Brejli je objavio opširnu ispravku i naveo "pravog autora Moći simpatije".
Sama Rebeka Tompson je dodala predgovor novom izdanju iz 1900. godine, navodeći da je Braun bio blizak porodici Morton i da je štampanje romana bilo "zataškano" pošto je Braun razotkrio "nesrećnu aferu".
Sin časovničara, Braun je rođen u Bostonu, verovatno 1765. Bio je načitan, kulturno konzervativan i zainteresovan za politiku, i imao dobre društvene veze. Posle njegove smrti objavljeno je još nekoliko njegovih radova, uključujući komad Arnoldova izdaja i roman Ajra i Izabela.
Njegov nezvanični status "prvog američkog romanopisca" nije mu doneo veću slavu. Roman, koji je trenutno dostupan u izdanju kuće Pingvin klasiks iz 1996. godine, i dalje je više interesantan stručnjacima za američku književnosti i antikvarima nego običnim čitaocima.
Braun je imao nepunih 30 godina kada je preminuo u Severnoj Karolini 1793. godine, kako se veruje od malarije. Nikada se nije oženio niti imao decu. Nisu mu posvećeni nikakvi spomenici niti druga istorijska mesta. Nijedno književno društvo nije nosilo njegovo ime, a ne zna se ni na kom mestu je sahranjen.
