Berlin je proslavio 30 godina rušenja Zida, a među posetiocima tog grada bili su ovih dana i intelektualci iz Srbije. Došli su svako svojim povodom, a za Glas Amerike dele svoje utiske i zaključke kako proslava izgledala, ali i šta je poslednjih 30 godina značilo za Balkan.
Istoričarka Radina Vučetić u Berlinu je povodom konferencije o Kosovu. Kaže da već sedam godina učestvuje u projektu saradnje istoričara, uz podršku Humboldt univerziteta, a da su sada prvi put učestvovale kolege sa Kosova na konferenciji “Kosovo 1989: Inner-Yugoslav Perspectives and Interpretations”.
“U istočnoj Evropi su 1989. godine jedna za drugom padale autoritarne vlasti i te zemlje su kretale u demokratizaciju, a mi smo dizali zidove i kretali u krvave ratove. Posle decenija podizanja zidova i ovaj naš dijalog pokazuje da je vreme da krenemo da ih rušimo”, kaže prof. dr Vučetić za Glas Amerike.
Van konferencije, imala je prilike da prisustvuje programima obeležavanja godišnjice rušenja Zida.
“Samo obeležavanje ovog jubileja je za mene bilo neverovatno uzbudljivo zbog uključivanja digitalne tehnologije u oživljavanje Berlinskog zida i njegovog rušenja na sedam različitih lokacija, što donosi dah novog vremena, baš kao štoje to bilo i rušenje Zida za ceo svet pre 30 godina”, zaključuje Radina Vučetić.
Izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Milan Antonijević smatra da je opravdano da se sada u Berlinu postavi pitanje da li smo previše zaokupljeni sopstvenom stvarnošću, da ne primećujemo druge procese, koji nisu toliko pozitivni, kao što se 1989. nije u toj euforiji pazilo mnogo na najavu raspada Jugoslavije, koji je pokazao da je još jedan rat u srcu Evrope moguć u 20. veku.
On kaže da je u Belinu prisustvovao razgovoru petoro ljudi koji su pokretali promene te 1989, poput tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nemačke Gerharta Bauma, Anete Kahane i Kubre Gumsaj, sadašnjih aktivista, do Patrika Gaspara, predsednika Fondacije za otvoreno društvo, koji danas podržava slobode i prati pokrete širom sveta. Panel je moderirala Ferda Ataman, a Antonijević primećuje da je publika po godinama mogla da bude svedok ili da iz narativa roditelja stekne sliku o padu Berlinskog zida. Antonijević prenosi da se polemika o 9. novembru proširila mnogo dalje, na taj isti dan 1848. godine, potom na 1918, 1923, 1938. i na kraju, na 1989.
"To nam samo govori o istoriji koja je previše brza da bi nas upozoravala na posledice pojedinih datuma. Tome, malo balkanocentrično možemo dodati još jedan 9. novembar, kada je u Mostaru srušen most, ne zid, i to most pod zaštitom UNESKA. Da li je most danas sazidan, trajno ili predstavlja još jedan zid u Evropi, odgovor možete dati i sami", primećuje Antonijević.
Van panela u zvaničnim kancelarijama, imao je priliku da se nađe i u masi ljudi koja slavi pad Berlinskog zida.
“Nalazite se ispod 30.000 želja, svetlosne umetničke instalacije Patricka Shearna od papirića sa napisanim željama koji su osvetljene jakim reflektorima u bojama. Na početku se čuje koncert klasične muzike, koji prelazi polako u brže bitove, rep i na kraju u tehno, koji i u muzici označava oslobađanje i neometano uživanje, primereno tim devedesetim, prvim godinama nakon pada Berlinskog zida. Sve to pratim na ogromnom prostoru koji se završava Brandenburškom kapijom, simbolom podela do te 1989, koja je svakih nekoliko minuta u crvenoj boji i deluje previše crveno, bar za one koji tu boju povezuju sa opresijom komunizma, a takvih je u publici malo", prenosi Antonijević za Glas Amerike.
Sa prijateljima na ulici posle razgovara o utiscima. Primećuju da je pad Berlinskog zida izvukao pozitivne emocije i nade građana, prvo na ulice velikih gradova Evrope, a kroz medije došao do svakoga ko je tog novembra upalio televizor, čitao novine ili koristio prve čari interneta koji je, ističe Antonijević da li slučajno, nastao nekih osam meseci pre berlinskog velikog praska. Antonijević otkriva i detalje razgovora sa prijateljima i kaže kako ih baš na ulicama Berlina gde se slavi, Katarina Ejdus stavlja pred činjenicu da je 9.11.1989. poslednji takav globalni događaj koji povezujemo uz sreću, spajanje, pad barijera, iz perspektive Evrope, zasigurno, što kasnije prihvata, tj. prisvaja i Filip Ejdus.
"Na kraju, sve što se danas dešava u Berlinu, pod senkom je narastajućeg talasa nacionalizma, ksenofobije, straha od migranata, koje ne treba da nas plaši, već da nas motiviše na jači odgovor, uz pominjanje dokumenata koji su doneli mnogo više mira, nakon drugog svetskog rata, od Univerzalne deklaracije, do dokumenata koji su stvorili današnju Evropsku uniju", zaključuje ovaj detaljni izveštaj za Glas Amerike Milan Antonijević.
Advokat Rastko Petaković došao je u Berlin na konferenciju o tehnološkom pravu, ali je svaki minut slobodnog vremena koristio da se pridruži proslavi.
“Nikad nisam video ovoliko ljudi u Berlinu, svuda su i fotografišu ostatke Zida”, kaže Petaković za Glas Amerike.
Obeležavanje pada Berlinskog zida dešava se na nekoliko lokacija, njega su potresle lične priče ljudi koji su tada živeli u podeljenom gradu.
“Najbolji utisak je što građani Berlina kao da pozivaju ceo svet da sa njima slavi, nemaju stav da je to samo njihova proslava, oni poručuju da je to naša proslava”, prenosi nam Petaković iz Berlina.
