„Na Olimpijskim igrama nije najvažnije pobediti već učestvovati, kao što u životu nije najvažniji trijumf već borba. Suštinska stvar nije pobediti već dobro se boriti”, rečenica je koju je 1908. izgovorio utemeljivač modernih Olimpijskih igara (OI) baron Pjer de Kuberten, ali ona ni tada, kao ni danas ne održava pravi značaj, kao ni motiv učesnika najvećeg sportskog događaja na svetu.
Iako lepo zvuči kada se kaže da politika i sport ne idu zajedno, što se često može čuti decenijama unazad od čelnika Međunarodnog olimpijskog komiteta, stvaran život danas, kao i primeri kroz istoriju, pokazuju da je to daleko od istine, ocena je stručnjaka za istoriju olimpijskog pokreta s kojima je Glas Amerike razgovarao nekoliko dana pred otvaranje igara u Parizu.
“Tako je od prvih igara, čak i u drevna vremena, bilo nemoguće odvojiti političku stranu od sportske. Ideal olimpijskih igara je svetski mir. I to je dobra ideja. Taj ideal nikome nije sporan. Ali realan život je nešto drugačiji. Pretpostavljam da će se pitanja ratova i sukoba 'preliti' verovatno u obliku protesta, ali nadam se ništa ozbiljno. Videli smo nasilje na olimpijskim igrama i ranije i nadam se da nećemo sada videti tako nešto”, kaže za Glas Amerike Dejv Lunt, vanredni profesor istorije na Univerzitetu Južna Juta.
Igre u Parizu održavaju se dok traju dva velika konflikta - invazija Rusije na Ukrajinu i sukob u Gazi između Izraela i palestinskog ekstremističkog pokreta Hamas.
Rusiji i njenoj saveznici Belorusiji zabranjeno je da šalju timove na igre u Parizu. Ali zemlje su pozvane da pošalju individualne sportiste koji ispunjavaju stroge kriterijume koje je odredio Međunarodni olimpijski komitet (MOK) u vezi sa tim da li sportisti podržavaju rat ili imaju veze sa vojskom.
Mesecima uoči početka OI u Parizu, MOK se suočio sa pozivima da suspenduje izraelske sportiste. Nekoliko dana pre ceremonije otvaranja, pojedine palestinske ekstremističke organizacije uputile su pretnje smrću takmičarima iz Izraela.
“Siguran sam da će ukrajinski tim dobiti veliku podršku na ceremoniji otvaranja, dok za ruske sportiste koji će uspeti da uđu, očekujem da neće biti dobro prihvaćeni. Što se tiče Izraela, on je od prvog učešća bio tačka sporenja. Sportisti nekih zemalja su ponekad odbijali da se takmiče sa izraelskim sportistima, žrtvovali su svoju šansu za medalju”, objasnio je za Glas Amerike Mark Dajreson, profesor kineziologije i istorije na Univerzitetu Pen Stejt.
Dajreson očekuje proteste protiv izraelskog tima u Francuskoj i kao dodatni otežavajući faktor navodi “postojeće tenzije u francuskom društvu, između muslimanskog i hrišćanskog stanovništva”.
Šetnja kroz istoriju - uvek je tu bila politika
Džon Hoberman, istoričar sociologije i kulture sa Univerziteta Teksas u Ostinu, oštro govori o MOK-u. Ističe da je reč o organizaciji koja se decenijama zalaže za mir, a u stvari, kako tvrdi, uvek je sarađivala sa autoritarnim režimima i dozvoljavala upliv politike u olimpijske igre.
Kao najekstremniji primer takve politike MOK-a, Hoberman navodi Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine, koje su održane pošto su Adolf Hitler i nacisti došli na vlast u Nemačkoj. On objašnjava da nacistički lider isprva nije bio sklon da prihvati olimpijske igre, ali ga je ministarstvo spoljnih poslova ubedilo da će to biti veliki spoljnopolitički trijumf i da će nacističku Nemačku postaviti na međunarodnu scenu na potpuno nov način.
“I to je bilo tačno, upravo se to dogodilo. I tako da je nacistički režim organizovao te igre. Bilo je vizuelno spektakularno. U stvari, tako smo se upoznali sa vizuelno spektakularnim olimpijskim igrama. To je model koji je počeo sa nacistima i koji je barem privremeno promenio imidž nacističkog režima. Ljudi su mogli da veruju da je ovo mirnija vlada nego što je zapravo bila. Tako da je MOK učinio Hitleru veoma važnu uslugu time što je u suštini ušao u posao sa njim”, ističe Hoberman za Glas Amerike.
Hladni rat posle 1945. godine, u kojem su rivali bili kapitalistički Zapad predvođen Sjedinjenim Državama i socijalistički Istok na čijem čelu se nalazio Sovjetski Savez, takođe je bio period kada su političari uveliko koristili olimpijske igre.
Kao primere saradnje MOK-a sa diktatorskim režimima profesor Džon Hoberman iz Teksasa navodi i OI u Meksiko Sitiju 1968, kao i u Moskvi 1980. godine. Te Olimpijske igre u ruskoj prestonici bojktovale su zapadne zemlje zbog sovjetske invazije na Avganistan.
“OI 1968. u Meksiko Sitiju date su takozvanoj jednopartijskoj demokratiji. To je zaista bila neka vrsta diktature. Bio sam tamo pre igara i video demonstracije protiv vlasti koje su rezultirale pokoljem. Meksička vojska je 2. oktobra 1968. ubila najmanje 300 ljudi, deset dana pre nego što su igre otvorene. MOK nikada nije govorio o tome”, opisuje on.
A u vreme OI u Moskvi 1980. ceo grad je bio pod kontrolom sovjetske tajne službe KGB, iako su prisustvovale stotine hiljada stranih turista, navodi Hoberman i optužuje MOK da je i tada živeo “u fantaziji” da će olimpijske igre promeniti način na koji se SSSR bori i ponaša.
“Razgovarao sam sa britanskim reporterom koji je bio tamo. Grad je bio zaključan, a svi neistomišljenici su poslati iz Moskve da ne bi mogli da budu kontaktirani”, govodi Hoberman.
Ni igre u Seulu 1988. nisu bez “mrlje”, kada je u Južnoj Koreji postojao demokratski oblik vlasti koji je evoluirao iz vojne vlade.
”Suština je da su te igre u Seulu dodeljene Južnoj Koreji 1981. godine, kada je na čelu bila vojna vlada. Nisu date demokratiji. A godinu dana ranije, 1980. godine, ta vojska je ubila najmanje 100 demonstranata na jugu zemlje koji su protestovali protiv vojnog režima. MOK je znao za to i nije ga bilo briga”, ističe Hoberman.
Heder Dihter, vanredna profesorka sportske istorije i menadžmenta na britanskom De Monfort univerzitetu, navodi za Glas Amerike da su dva bloka pokušavala da kroz to čiji su sportisti osvojili više medalja, demonstriraju superiornosti tog političkog i ekonomskog sistema.
“A to smo videli i kod gradova domaćina. Tako je Melburn bio domaćin letnjih igara 1956. godine, želevši da pokaže da nije pacifička zabit, već moderan grad. Tokio je 1964. hteo da pokaže da Japan više nije bio poraženi neprijatelj iz Drugog svetskog rata, već član moderne međunarodne zajednice. Pa onda 2008. godine, kada je Peking bio domaćin, postojao je osećaj da je Kina dominantna svetska sila”, objašnjava Dihter.
U olimpijskoj povelji, između ostalog, ističe se da je “olimpizam životna filozofija kojom se slave i sjedinjuju u uravnoteženu celinu kvaliteti tela, volje i uma”.
“Spajajući sport s kulturom i obrazovanjem, olimpizam želi da stvori način života koji se temelji na radosti koja proizlazi iz napora, obrazovnoj vrednosti dobrog primera i poštovanju univerzalnih temeljnih etičkih načela”, kaže se u dokumentu.
Kao cilj olimpizma navodi se i stavljanje sporta u službu skladnog razvoja čoveka zbog stvaranja mirnog društva koje nastoji da “očuva ljudsko dostojanstvo”.
“U tu svrhu, olimpijski pokret se uključuje, sam ili u saradnji sa drugim organizacijama i u okviru svojih mogućnosti, u akcije unapređenja mira”.
Navodi se i da odgajajući omladinu putem sporta u kojem ne postoji diskriminacija bilo kakve vrste i u olimpijskom duhu koji podrazumeva obostrano razumevanje, prijateljstvo, solidarnost i fer-plej, “olimpijski pokret nastoji da doprinese izgradnji boljeg i mirnijeg sveta”.
Krvavi Minhen
Olimpijske igre u Minhenu 1972. predstavljaju najkrvaviji sportski događaj u novijoj istoriji i takmičenje koje su obeležili politika i međunarodni terorizam.
Tokom 5. i 6. septembra, osam pripadnika palestinske terorističke organizacije “Crni septembar” upalo je u zgradu gde su bili smešteni izraelski sportisti, ubili dvojicu i devetoro zarobili kao taoce. Svi taoci su ubijeni tokom kontroverzne akcije nemačke policije koja je pokušala da ih spasi. Od osam terorista, petorica su ubijena tokom akcije spasavanja, dok su trojica uhapšena i predata Libiji dva meseca posle napada.
“Te OI su bile prilika da Zapadna Nemačka pokaže da je nacistički režim prošlost. Trebalo je da budu igre prijateljstva, a ne vojne moći po kojoj je Treći rajh bio poznat. Onda smo imali Hladni rat, pa susret sportista Istočne i Zapadne Nemačke koji su se takmičili jedni protiv drugih, američki i sovjetski sportisti koji su se takmičili jedni protiv drugih. To je sve bilo politika”, navodi profesorka Heder Dihter.
“A onda su palestinski teroristi iz organizacije Crni septembar iskoristili olimpijske igre kao priliku da napadnu izraelske sportiste i trenere u olimpijskom selu. I to su uradili jer su znali da nemaju načina da dođu do izraelskih političara, ali su znali da su svetski mediji fokusirani na Olimpijske igre u Minhenu”, kaže ona.
Podsetila je i da su se tada već emitovali televizijski prenosi u boji širom sveta i da su teroristi to videli “kao priliku da svet ozbiljno shvati palestinski pokret”.
Kakva je uloga sportista?
I dok olimpijske igre predstavljaju gotovo idealan teren za političke, strateške, pa često i ekonomske bitke, postavlja se pitanje kakva je uloga onih zbog kojih navijači i gledaoci dolaze na tribine?
“Retko su sportisti ti koji su krivi za osmišljavanje geopolitike. Ne potpisuju oni ugovore, ne krše sporazume, niti započinju ratove”, jasan je Dejv Lunt sa Univerziteta Južna Juta.
Ipak, kada dođe do konflikata, često se protiv učesnika uvode sankcije - političke, ekonomske, pa i sportske.
“Ako govorimo o diskvalifikaciji sportista zbog onoga što njihova vlada radi, to mora da je teško za sportiste. A ako me pitate za moje mišljenje, to nije sjajan način da se promoviše mir kroz - isključivanje. Što više vremena ljudi provode jedni sa drugima, više se slažu ili su spremni da sagledaju tuđe gledište”, navodi Lunt.
Dodaje i da su sportisti bili oštećena strana 1980. kada je Zapad odlučio da bojkotuje igre u Moskvi, kao i 1984, kada su zemlje istočnog bloka uzvratile istom merom na OI u Los Anđelesu.
“Ali s druge strane, mislim da je ruski primer malo drugačiji u smislu da se radi o optužbama za varanje, doping i saučesništvo vlade, ili barem državnih organa nadležnih za to”, objašnjava Lunt.
Pre invazije na Ukrajinu, Rusija je na međunarodnoj sportskoj sceni već bila pod sankcijama zbog doping skandala pod okriljem države, a poslednji put su se ruski sportisti takmičili pod sopstvenom zastavom i himnom u Rio de Žaneiru 2016.
Na Zimskim igrama u Pekingu 2022. i letnjim u Tokiju 2021, oni koji su mogli da dokažu da nisu koristili doping takmičili su se pod zastavom Ruskog olimpijskog komiteta (ROK). Na Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu 2018. bili su označeni kao OAR, to jest „Olimpijski sportisti Rusije".
Istorija je puna primera kako sportisti postaju “igrači” u međunarodnoj i nacionalnoj politici, navodi profesor Mark Dajreson sa Pen Stejt univerziteta. Kaže da su po obnavljanju OI, za britanske timove često nastupali sportisti iz Irske koja se tada borila za nezavisnost.
“Bilo je nekih poznatih incidenata kada su irski sportisti osvojili zlatne medalje za Britaniju, pa su su peli na jarbol da postave irsku zastavu umesto 'Junion Džeka'”, kaže on kroz osmeh.
Navodi i primer japanske reprezentacije na OI u Berlinu 1936. godine, koja je u svom sastavu imala Korejce. Japan je 1910. anektirao Koreju i vladao njom do kraja Drugog svetskog rata.
“Japan je koristio korejske atletičare, oni su osvajali zlatne medalje, recimo u maratonu. Korejski sportisti nisu bili previše srećni što su morali da se takmiče za Japan, koji su videli kao brutalnu imperijalnu silu 1920-ih posle Prvog svetskog rata”, govori Dajreson.
Olimpijske igre kroz istoriju su služile i kao vrsta pozitivne platforme za ukazivanje na probleme rasizma i segregacije u američkom društvu i širom sveta. Američki atletičar Džesi Ovens je u Berlinu 1936. osvojio četiri zlatne medalje na očigled Hitlera i ostalih nacističkih zvaničnika, u jeku propagande o navodnoj superiornosti bele rase.
“Ovens nije otvoreno demonstrirao, ali je samo njegovo prisustvo pokazalo da ovaj rasni ‘filter’ koji se tokom igara 1936. primenjivao na sve, nije funkcionisao kada je u pitanju sportska izvrsnost. Ali Džesiju Ovensu je bilo komplikovano kada se vratio kući. Znate, on je maltene bio bolje tretiran u Nemačkoj nego u Sjedinjenim Državama koje su se suočavale sa problemima rasne segregacije tokom 1930-ih”, kaže profesor Dejv Lunt.
Na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiko Sitiju, američki atletičari su na pobedničkom postolju, dok se intonirala himna SAD, podigli pesnice sa crnim rukavicama u znak protesta protiv rasizma u Sjedinjenim Državama.
“To je definitivno bio potez na koji se danas gleda veoma pozitivno. Ali u to vreme, MOK i Olimpijski komitet SAD su veoma oštro postupili prema njima. Odmah su ih poslali kući i rekli da tome nije mesto na takmičenjima. Tako da mislim da mi sada imamo korist kada u retrospektivi kažemo da je to sjajan trenutak. To je legendarni trenutak svetske istorije”, dodaje Lunt.
Heder Dihter sa De Montfort univerziteta podseća da su u novijoj istoriji sportisti sve istaknutiji i uticajniji u skretanju pažnje na političke i društvene teme.
”Oni prave gestove ili spuštaju glavu tokom himni i na podijumima na olimpijskim igrama ili na drugim međunarodnim takmičenjima. Videli smo kako sportisti ispoljavaju svoju moć 2020. godine, dok je svet počeo da se zatvara zbog kovida 19, da su govorili da neće ići u Tokio te godine. Sportisti imaju moć i mnogi od njih iznose svoj stav”, ukazuje ona.
Igre u Sarajevu
Bivša Jugoslavija (SFRJ) i Rumunija bile su među retkim socijalističkim i komunističkim zemljama koje su zanemarile hladnoratovske podele i učestvovale na igrama i u Moskvi 1980. i u Los Anđelesu 1984.
SFRJ je čak dobila i organizaciju Zimskih olimpijskih igara 1984. godine, koje su održane u Sarajevu. Šest godina kasnije počeo je građanski rat u Jugoslaviji koji je završen 1995, a mnoga olimpijska borilišta uništena su u konfliktu.
“Sarajevo je, na mnogo načina, bilo u situaciji kao Moskva - prilika da se pokaže da komunističke države mogu biti domaćini olimpijskih igara. Ono što je Sarajevo imalo, a Moskva nije 1980. jeste da zemlje nisu bojkotovale igre. Sve zemlje su učestvovale na ZOI u Sarajevu. A deceniju kasnije, mislim u Lilehameru 1994. godine, olimpijski pokret je prepoznao šta se dešava i pokušao da zaista promoviše ideju olimpijskog primirja”, govori Dihter.
Stavljanje na mapu
Sportsko-politički faktor koji nikako ne bi trebalo zanemariti kada se govori o OI je činjenica da one daju šansu “malim” nacijama da pobede “velike”, što je u suštini priča o Davidu i Golijatu.
“Pobeda na olimpijskim igrama pokazuje da ste mogli da se suprotstavite ovim velikim globalnim silama poput Britanije, Francuske, Sjedinjenih Država, Japanskog carstva tridesetih, Nemaca… Čak i ponekad tokom Hladnog rata, to što mogu da pobede Sovjetski Savez na određenim olimpijskim događajima stvara osećaj nacionalnog ushićenja u istočnoevropskim nacijama”, izjavio je profesor Dajreson.
Uspesi na OI i drugim velikim sportskim takmičenjima donose prepoznatljivost zemljama širom sveta.
“U istočnoj Evropi sada verovatno niko ne zna ko je predsednik Brazila ili kakva je ekonomija. Ali garantujem vam, svi znaju da je imena brazilskih fudbalskih zvezda. Evo i primera Hrvatske u fudbalu. Ljudi nemaju pojma gde je Hrvatska. Većina Amerikanaca je ne bi našla na mapi. To je prelepa zemlja za putovanje, možda znaju da je serija Igra prestola snimana tamo. Ali znaju za Luku Modrića i za fudbalski tim”, slikovit je Dajreson.
Misija koja to nije
U poslednjih 25 godina, MOK je po dva puta “odveo” olimpijske igre, letnje i zimske, u Rusiju Vladimira Putina koji je nelegalno anektirao ukrajinsko poluostrvo Krim, a potom izvršio i invaziju na tu zemlju, kao i u komunističku Kinu koja godinama suočava sa teškim optužbama za masovno kršenje ljudskih prava Ujgura, muslimanske manjine.
“Pretpostavljam da je MOK srećan što sada ima seriju olimpijskih igara, i letnjih i zimskih na demokratskom Zapadu”, kaže profesorka Heder Dihter.
Posle Pariza, domaćini letnjih OI biće Los Anđeles 2028. i australijski Brizbejn 2032, dok će domaćini zimskih OI biti Milano i Kortina D’Ampeco (2026), Francuska (2030) i američki Solt Lejk Siti (2034).
Džon Hoberman sa Univerziteta Teksas u Ostinu navodi da je ideja o MOK-u kao mirovnom pokretu “fikcija i posledica propagande” te organizacije i da je poštenije da “jednostavno nude sportsku zabavu kao što to radi NFL”.
“NFL se ne pretvara da je poklon svetu i ne tvrdi da pomaže američkom društvu da bude bolje”, zaključuje Hoberman.
