Posle prošlonedeljne pucnjave među migrantima na severu Vojvodine u blizini granice sa Mađarskom, srpska policija je u naknadnoj akciji otkrila i privela oko 1.000 izbeglica i probacila ih u kolektivne centre.
Pronađeno je i oružje - i čini se da se cela situacija polako smiruje, na radost lokalnog stanovništva u Horgošu i okolnim mestima, koji su sve češće zabrinuti sa svoju i bezbednost svojih porodica.
Ipak, čini se da ovom akcijom problemi nisu ni izdaleka rešeni, s obzirom da nije reč o sukobu između običnih migranata, već kako kažu sagovornici Glasa Amerike, o sukobu kriminalnih bandi koje vode unosan posao švercovanja migranata u zemlje Zapadne Evrope.
Kako kaže Radoš Đurović iz Centra za pomoć izbeglicama, prema informacijama koje dobijaju i od samih migranata, razlog za sukob je borba za prevlast nad teritorijom sa koje se vrbuju izbeglice i migranti da se dalje krijumčare preko mađarske ograde:
“Radi se o različitim kriminalnim grupama koje su i regionalne i nacionalne, a koje imaju u svojim redovima i krijumčare migrante. I to poprima sada viši stepen nasilja gde se koristi i oružje, kako bi se jedna grupa izbacila sa jedne teritorije i kako bi se teritorija za krijumčarenje ljudi zauzela od strane druge grupe”, kaže Đurović i ističe da ove sukobe nikako ne treba povezivati sa običnim migrantima, koji pokušavaju da se nekako dokopaju Evropske unije:
“Znači ozbiljni krijumčarski lanci su uključeni u sve ovo, a nikako slučajni migranti i izbeglice koji se zadese da borave na našoj teritoriji duž granice sa Mađarskom”.
Uz podsećanje da ovo nije prvi događaj ove vrste, novinar nedeljnika “Vreme” Momir Turudić objašnjava da je šverc ljudi jedan od najunosnijih biznisa i u toj činjenici treba tražiti razloge i za pucnjavu u petak:
“To je isplativije čak nego droga i oružje, jer kako sami policajci kažu – tu na neki način nema gubitaka. Što je kontrola veća to su i zarade veće. Podizanje ograde prema Mađarskoj i zatvaranje granica EU je na neki način krijumčarima sa jedne strane otežalo posao, ali sa druge strane donosi im veću zaradu”.
Prema njegovim rečima ovo nije prvi slučaj ove vrste – tokom leta dogodili su se slični incidenti, ali su se problemi sad praktično ponovili, jer je borba sa krijumčarenjem ljudi veoma komplikovana i neizvesna. Mreže krijumčara su dobro organizovane, sve ih povezuje unosan profit, a u taj posao nisu uključene samo krijumčarske bande koje čine ljudi iz zemalja porekla iz kojih dolazi najviše izbeglica:
“Mreže koje to rade su internacionalne. Ne pripadaju jednoj zemlji. Nominalno se kaže da neki posao rade Avganistanci, Pakistanci, Marokanci ili slično, ali naravno da se tu vrbuju i ljudi iz država kroz koje ovi putevi krijumčarenja prolaze. Od toga da najčešće lokalci prevoze ljude od jednog do drugog mesta ili preko granice, do toga da se uvlače na sve moguće načine i ljudi koji sa tim nemaju nikakve veze”, kaže Turudić i dodaje da nisu lokalci uključeni u posao:
“Pošto je posao tako isplativ, onda se u taj biznis lako uvlače i ljudi iz države preko kojih migranti prolaze, a vrlo često i ljudi iz bezbednosnih struktura, odnosno i policija, i granična policija i vlasti svih država, najčešće lokalne vlasti preko kojih se dešava najveći broj prolazaka ovih ljudi”.
Kako kažu sagovornici Glasa Amerike veoma je teško govoriti o cenama koje migranti plaćaju za prebacivanje iz Srbije u Mađarsku i dalje u neku zemlju EU i mnogo toga zavisi od platežne moći samih migranata:
“Postoje različite cene, zavisno od spremnosti koliko ko može da plati i na koji način bi želeo da pređe. Ako ima malo novca on stalno rizikuje, odnosno plaća nekoliko stotina evra samo da bi pokušao, ali takvi pokušaju su osuđeni na propast i vrlo često ti isti ljudi se ponovo vraćaju u ruke krijumčara koji im ponovo naplaćuju novac”, kaže Đurović i ističe da u ovom leži prednost krijumčarenja ljudi u odnosu na krijumačarenje droge ili oružja, jer jednu osobu možete i po nekoliko puta bezuspešno da prebacujete i svaki puta naplaćujete uslugu.
Prema podacima kojima raspolaže Momir Turudić, za nekoliko stotina evra se više ništa ne može uraditi – sume su mnogo veće i zavise od aranžmana koji se sklapa sa krijumčarima ljudi:
“Zavisi da li je neko platio samo da bude preveden preko granice, pa da se dalje snalazi sam, da li je neko platio kompletan aranžman koji podrazumeva transfer od recimo Srbije do Zapadne Evrope, ili je neko ko nema dovoljno novca – to je najgora moguća stvar - da se dogovorio da će taj transfer odraditi kad stigne do željene destinacije radeći neke poslove i to je najbrži način ulaženja u neki vrsti ropstva. Jer obično se ljudi onda vrbuju za krađu, dilovanje droge, prostituciju i sve druge stvari, a da toga nisu ni svesni”.
Na kraju se nažalost kola najčešće slome na običnim migrantima, a sva pažnja lokalnog stanovništva i nadležnih organa je usmerena ka njima. Ključ za rešenje ovog problema je dobro informisanje, kaže Radoš Đurović:
“Bitno je da građani budu pravilno informisani o svemu i naravno da se izbegne generalno uopštavanje ili pojednostavljivanje između krijumčarenja i uopšte migranata. Ne može jedna grupa izbeglica da poprimi karakter kriminalne grupe, kao što i u našem društvu i svugde uvek imate one koji su krijumčari i skloni kriminalu, tako isto i u ovoj populaciji. Generalizacija ne treba da se podstiče, jer time se ide na ruku dizanju tenzija bez osnova i predrasuda”.
Loše je što ovakvi i slični incidenti stavljaju stigmu na čitavu populaciju migranta i njima je zbog toga teže da stignu tamo gde su krenuli, dodaje na kraju Turudić:
“Odnos domaćeg stanovništva se drastično promeni kada se desi ovako nešto što se desilo u Horgošu i onda ogromna populacija ljudi koji većinom nemaju veze sa tim incidentima trpi posledice zbog toga u ionako nepodnošljivim okolnostima u kojima žive i kreću se pokušavajući da nađu neko bolje mesto za život”.
