Pre skoro pet godina, Marina Maoduš iz Beograda i njen suprug Endi Temišvari prodali su svoju uspešnu malu kompaniju organskih kozmetičkih proizvoda u Kaliforniji i odlučili da žive na brodu, zajedno sa svojim tada devetogodišnjim blizancima. Avantura traje i dalje - Marina, Endi, Oliver i Lukas žive na katamaranu "OliLuki", plove niz istočnu obalu SAD do Bahama, i uživaju u svakom izlasku i zalasku sunca.
Za Marinu i Endija, običan dan počinje oko 6 ujutru. Ona radi jogu, zatim piju kafu, prave doručak i planiraju dan, a dečacima onda počinje škola. Oliver i Lukas su sada u osmom razredu, i školuju se od kuće, što u Sjedinjenim Državama nije neuobičajeno, osim što je u ovom slučaju kuća - brod. Blizanci kažu da im je omiljeni predmet hemija. Međutim, oni imaju i veštine koje nisu tipične za njihove vršnjake na kopnu.
„Umem da vezujem čvorove, nameštam bokobrane, vozio sam brod nekoliko puta, pomažem oko razvijanja jedra, mogu da budem deo posade i pomažem oko održavanja broda", priča Oliver.
„Nakon što sam gledao tatu kako pristaje uz dok, mislim da i ja to umem da uradim“, kaže Lukas.
Porodicu Maoduš-Temišvari upoznali smo pre četiri godine u Anapolisu, u jeku pandemije kovida. Rešeni da promene život za koji su smatrali da je suviše brz i iscpljujući, prodali su kompaniju organske kozmetike za trudnice i bebe, koja je postajala sve uspešnija i veća, i tek su se preselili na brod. Endi se tada obučavao jedrenju, a sada ima dozvolu kapetana Obalske straže.
Život na katamaranu je minimalistički i jednostavan, a svaka stvar na njemu ima svoju funkciju. Brod ima panele za solarnu energiju, i filtere za prečišćavanje morske vode. Ručak je često riba koju sami ulove.
Jedna od stvari koja je prvobitno brinula Marinu je bila - usamljenost.
"Međutim iskustvo koje smo imali dok plovimo, upoznali smo toliko ljudi, stekli toliko poznanika, brodska zajednica je vrlo bliska... i onda se ne vidimo neko vreme i ponovo sretnemo posle godinu dana, kao da se nikad nismo rastali".
Brodska zajednica je važna i zato što njeni članovi pomažu jedni drugima u slučaju da se nešto pokvari, i često plove u grupama od bar dva broda. Za decu koja ne idu u tradicionalnu školu, to je prilika za druženje.
"Ima mnogo dece, Oliver i Lukas brzo sklapaju prijateljstva, treba im pet minuta i onda svi sednu i igraju karte ili monopol, odu na plažu zajedno, igraju fudbal."
Oko šest meseci godišnje Marina, Endi, Oliver i Lukas provode ploveći po Bahamima, gde je njihova omiljena plaža Litl Bej u Egzumima - kako kažu "najlepša plaža na svetu".
U maju odlaze na Floridu, a kada počne sezona uragana, putuju ka severu - Česapik zalivu i Baltimoru, a najsevernija luka do koje stižu je Njujork. Ove jeseni smo ih ponovo sreli u Anapolisu, glavnom gradu Merilenda, u vreme održavanja sajma brodova.
Kada su usidreni u nekoj luci, gumenim čamcem se voze do grada, idu u šetnje, bioskop, muzeje, i snabdevaju namirnicama. Endi kaže da je plovidba istočnom obalom prilika za dečake da uče američku istoriju.
„Umesto da otvore knjigu i uče šta se dogodilo kad je Džordž Vašington nešto uradio, ili gde je Fort Mekhenri, ili - kada se srušio most Frensis Skot Ki u Baltimoru - to je most ispod koga smo puno puta prošli i tada su saznali ko je bio Frensis Skot Ki“.
Endi smatra da ljudi obično imaju romantičnu predstavu o jedrenju, zasnovanu na filmovima i slikama iz časopisa.
"I zaista ima toga - ostrvca sa mirnim privatnim plažama, piće na palubi dok zalazi sunce, ali uz to dolaze druge stvari, bili smo u različitim situacijama sa vremenom… Najvažnija stvar koja se nauči je - vreme. Ljudi nas pitaju - zar se ne plašite okeana? Kažemo - da, zato ga ne iskušavamo".
Endi dodaje da je njihov katamaran tako sagrađen da može da plovi po svim okeanima sveta, ali su oni oprezni u planiranju svojih putanja.
"Došli smo ovde kao četvoročlana porodica i planiramo da se vratimo kao četvoročlana porodica. Došli smo radi avanture, a ne da se plašimo - i vrlo smo oprezni u praćenju vremena".
Endi koristi tri različite aplikacije za praćenje vremena, i proverava ih više puta dnevno.
"Kada isplovimo odavde za nedelju dana vraćamo se na Floridu, to zahteva da izađemo na otvoreni Atlantik i posebno ovde, od južnog dela Česapik zaliva do Kejp Haterasa nema bezbednog mesta gde može da se uplovi. Ako želite da napustite Česapik i plovite ka jugu morate da prođete Kejp Hateras i morate da budete sigurni da će vreme biti dobro", kaže Endi Temišvari.
Jedan dramatičan događaj ih je skoro naveo da preispitaju odluku da žive na moru.
"Bili smo duboko na okeanu, oko 600 milja daleko od kopna… ", priča Endi. "Svi se šale da ako ploviš noću, ako će nešto da se dogodi, uvek će se dogoditi kada nema mesečine, kad je mrak, i tačno se to dogodilo."
"Mi smo bili na Karibima, vraćali smo se na Floridu i oko Dominikanske republike u sred noći oko 2 sata jutru pukao je lanac koji je povezan sa našim volanom. Nama je brod počeo da se okreće", priča Marina.
Katamaran se priližavao stenama, dodaje, i jedna opcija je bila da gumenjakom pređu kod prijatelja na drugi brod, ali su pronašli način da Endi upravlja ručno brodom, uz pomoć metalne šipke, što je trajalo 18 sati.
"Endi je bio vezan gajtanima, ja sam ga hranila dok je upravljao tom metalnom šipkom i tako smo stigli do mesta gde smo mogli da bacimo sidro i popravimo lanac".
Endi ističe da ljudi koji žele da jedre ili žive na brodu treba da budu spremni na takve situacije.
"Pričali smo o tome kao porodica, šta god da se desi, u tom trenutku moramo da rešimo problem. Možemo da plačemo kasnije, ali prvo moramo da rešimo situaciju. Kada je taj lanac pukao, brod se okretao, talasi su nas gurali, i tada morate da nađete rešenje".
Marina Maoduš kaže da su posle incidenta razmišljali da prodaju brod i možda se vrate da žive u Evropi.
"Ali posle mesec dana smo shvatili da nam život na brodu odgovara i da ga želimo i dalje".
Marina i Endi su 2019. prodali svoju kompaniju kako bi živeli usporenijim i jednostavnijim životom i provodili vreme sa sinovima. U mnogo manjem obimu, sada imaju nove poslovne poduhvate. Marina na brodu pravi kozmetiku posebno namenjenu ženama starijim od 40 godina, čija se koža menja u perimenopauzi.
Imaju svoj kanal na Jutjubu, na kojem dele svoja iskustva i savete, a prave i ture za porodice koje žele da kupe brod, da bi isprobali da li im se taj način života zaista dopada.
"Čak i ako imaš novac da platiš ljude da sve rade, popravljaju motore, i održavaju brod, kada ste na moru, tamo nema nikog osim vas, i morate da naučite mnogo toga. Zbog tih nepredviđenih situacija nema mnogo ljudi spremnih da ovako žive", kaže Endi.
"Neki ljudi kupe ovakav brod, a da ne znaju šta sve ne znaju. Onda dođu i shvate kolko tu ima posla. Pokrenuli smo program da pozovemo ljude da pre nego što kupe ovakav brod plove sa nama nedelju dana. Jedrenje je najlakši deo, to uvek govorim ljudima, to je lako naučiti. Ali sve ostalo što treba da ste spremni da uradite, čak i jednostavne stvari kao što je snabdevanje hranom. Kad ostanete recimo bez hleba ne možete da ušetate u samoposlugu, potreban je trud, morate da planirate - gde idete gumenjakom, gde ga parkirate, koliko je daleko prodavnica, kako stići do nje, sad mi treba skuter ili bicikl…", dodaje on.
Endi i Marina pokazuju svojim gostima koliko odluka moraju da donesu svakog dana da bi njihov zivot na katamaranu funkcionisao kako treba. Pa ipak, mir i vreme koje imaju van užurbanosti života na kopnu za njih ssu i dalje neprocenjivi.
"Isključimo motore i samo čujemo talasiće, možda se pojavi neki delfin da se pozdravi sa nama. Deca gledaju, slikaju, svi su oduševljeni. Taj jednostavni, minimalistički život na brodu nam prija, bez stresa, bez saobraćajne gužve, gde smo mi samo tu, a kada hoćemo da budemo sa drugim ljudima možemo, onda smo u društvu u nekoj zajednici", priča za Glas Amerike Marina.
"Morate da budete okej sa nekim čak i jednostavnim izazovima koji predstoje i neki će možda reći - neudobno je, nije zgodno… ali ima toliko dobrih stvari. To što možete da svakog dana sednete i gledate izlazak i zalazak sunca, kao da je bioskop, to je neverovatno", kaže Endi Temišvari.
Oliver i Lukas sledeće godine polaze u srednju školu kada će stvari postati komplikovanije, i Marina nije sigurna kakvu će odluku tada doneti. Za sada, uživa u još jednoj školskoj godini na moru:
"I dalje plovimo i dalje smo zaljubljeni u ovaj naš život i mnogo nam se divnih stvari dešavalo. Četiri godine su prošle jako brzo, a u isto vreme toliko smo stvari naučili i toliko nam se stvari izdešavalo da nastavljamo dalje. Dok su deca srećna dok i oni žele dalje da budu na brodu mi nastavljamo dalje…".
