U mesecima kada se Amerika priprema za nove predsedničke izbore, a na Bliskom istoku besni sukob Izraela i Hamasa, javnost u Sjedinjenim Državama ima još jednu temu oko koje se „lome koplja“. Iako svađa dvojice superzvezda hip-hopa, Kendrika Lamara i Drejka naizgled deluje kao samo još jedna epizoda u svetu muzičke industrije, za mnoge je to više od pukog „merenja mišića“. Ona prožima sve pore i generacije američkog društva i ukazuje na probleme sa kojima se ono suočava.
Za trineastogodišnju učenicu Katju iz Vašingtona, hip-hop je jedan od omiljenih muzičkih žanrova, a Kendrik i Drejk, uz Džej Kola, predstavljaju glavne zvezde. Kaže da je detaljno obaveštena o svemu što se dešava i da, kao i njene vršnjakinje, čeka kada će dvojica sukobljenih izbaciti nove pesme u kojima se međusobno optužuju.
„Mnogi kažu da Drejk pobeđuje jer je on objavio poslednju "diss" pesmu, ali ja mislim da je Kendrik trijumfovao. Nije važno koliko pesama izbaciš, već šta kažeš i u tom smislu mi deluje da je Kendrik ‘uništio’ Drejka. Kod obojice su dokazi posredni, Drejk se u suštini samo hvatao za slamke i pokušavao da se odbrani u ’The heart part 6’. Generalno, mislim da su Kendrikove rime smislenije i promišljenije“, objašnjava Katja.
Sedamnaestogodišnjoj Emi iz Rokvila u Merilendu kod hip-hopa se sviđa što može da bude dobar za podizanje raspoloženja, pred utakmice i treninge, nekad je veoma emotivan i ima različitih načina da se povežu sa slušaocima.
I ona prati sukob dvojice hip-hop izvođača od početka, kaže da nije ni mogla da pobegne od toga, jer je “svuda na društvenim mrežama”. Međusobno u društvu jedni druge obaveštavaju da je izašla nova pesma, kaže Ema, pa ih odmah odslušaju i formiraju mišljenje.
“Mislim da bi većina ljudi mogla da se složi da je Kendrik do sada pobeđivao samo zato što su njegove "diss" pesme bile bolje od Drejkovih. I mnogi smatraju da udara jače od Drejkovih. Drejk je više odgovarao, ali Kendrik je stvarno ciljao u njega i duboko ga ranio”, kaže ova srednjoškolka.
Pre više od decenije, njih dvojica su sarađivala na nekoliko pesama, ali to nije dugo trajalo. Godine 2013, dobitnik Pulicerove nagrade Lamar je izveo pesmu "Control" Big Šona, u kojoj je “prozvao” niz savremenih repera uključujući Drejka, Džej Kola, Mik Mila, Puš Tija, A$AP Rokija, Big K.R.I.T-a, Valea, pa čak i samog Big Šona.
U narednim godinama, usledila su povremena “peckanja”, ali je sukob Drejka i Kendrika Lamara eskalirao u martu ove godine, kada su njih dvojica izbacila više "diss" pesama čiji je cilj da vređaju onog kome su upućene. Međusobno su se optuživali za zlostavljanje u porodici, nasilje, pa čak i pedofiliju.
Džejson Rouls, docent na katedri za hip-hip Ohajo stejt univerziteta, ističe da ovakvi hip-hop sukobi nisu ništa novo i da predstavljaju deo te kulture.
“Možemo da se vratimo do Bizi Bija i Kul Mo Dija, ili do LL Kul Džeja. Ove svađe sežu u sedamdesete, na početak kulture. A u toj kulturi postoji konkurencija, želite da budete najbolji u hip hopu. A ako tvrdite da ste najbolji, moraćete da branite tu titulu. I otuda svađe. Ali, znate, nismo imali ovakav duel između superzvezda već neko vreme”, kaže Rouls za Glas Amerike.
Upozorava da izvođači ponekad idu predaleko u tim svađama koje onda postaju opasne, ali ističe da to ne mora da bude pravilo.
Za Džejnu Džeferson, novinarku i muzičku kritičarku “bitke” su deo kulture koje su učinile da hip-hop postane to što jeste danas. “To bi trebalo da bude zabavno, dobroćudno, da se ljudi provedu i malo ‘začine igru’“. Ali takođe, pošto repom i dalje dominiraju muškarci, verujem da, iako nisam muško, mnogi vole da to dovedu do nivoa gde je vređanje način na koji rešavaju svađe. I nadam se da ovo neće nastaviti da eskalira u nešto gore, jer se to već događalo u repu“, navodi ona za Glas Amerike.
Za mnoge ljubitelje hip-hopa, najveći i najtragičniji sukob bio je onaj između Tupaka Šakura i Bigija (Kristofera Volasa) devedesetih godina. Tupak je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom sa sedištem u Kaliforniji, a Bigi (25) je bio iz Njujorka. Njih dvojica su počeli kao saradnici, ali je došlo do sukoba nakon što je Tupak upao u zasedu i ranjen u studiju za snimanje u Njujorku 1994. On je tvrdio da su Bigi i Pi Didi bili odgovorni, pisao je tada Asošiejted pres. Nekoliko legendarnih "diss" pesama proisteklo je iz njihove svađe, kao što su „Who Shot Ya“ od Bigija i „Hit em Up“ od Tupaka.
Rivalstvo Zapadne i Istočne obale u hip-hopu okončano je u septembru 1996. kada je Tupak ubijen u Las Vegasu. Šest meseci kasnije, Bigi će doživeti istu sudbinu u Los Anđelesu. Njihova smrt je bila udarac za hip-hop svet, i iako je prošlo skoro 30 godina, mnogi obožavaoci žanra smatraju da i danas postoji praznina u rep industriji nastala posle njihovih smrti.
Za razliku od mnogih, Ostin Džekson, profesor na katedri za Afričke studije Braun univerziteta, smatra da sadašnji sukob nije relevantan i ne može da se poredi sa sukobom Tupaka i Bigija.
„Važno je imati na umu da je Tupak bio proizvod crne oslobodilačke vojske i stranke Crnih pantera za samoodbranu. Njegova majka je bila deo grupe Panteri 21. Uprkos svojoj komercijalnoj privlačnosti, Tupak je zadržao svoj revolucionarni etos tokom kratke umetničke karijere. Njegov sukob sa Bigijem proizveli su korporativni menadžeri tražeći profit od toga. Na kraju je obojicu koštalo života“, tvrdi Džekson za Glas Amerike.
On podseća da hip-hop, generalno, ima dvostruk značaj i smatra da sukob Drejka i Kendrika „nije pravi hip-hop“. „U svom pravom, autentičnom obliku, hip hop je glas bezglasnih, originalna umetnička i kulturna praksa koja govori istinu onima koji su moćni. Sa druge strane, hip-hop predstavlja suštinski kulturni kontinuum - jezik i kulturne izraze koji vuku poreklo iz Afrike, koje su porobljeni Afrikanci prenosili preko Atlantika“.
Novinarka Džejna Džeferson, međutim, smatra ovakve svađe nekada mogu da podignu status hip-hopa, a ukazuje i na to da su pojedine "diss" pesme zaista dobre, u muzičkom i produkcijskom smislu. U prilog tome navodi i da je Kendrikova pesma „Not like us“ došla do prvog mesta na top listama u Americi.
„To je jednostavno izvrsna pesma, produkcija je fantastična. Istovremeno je u skladu sa duhom svađe. Bilo je toliko komentara Drejkovih fanova koji su govorili da su pesme dobre, ali ne možete da igrate uz njih. Dakle, da napravite "diss" pesmu uz koju možete plesati, vau, to je otišlo tako daleko. Ovo je prva solo pesma Kendrika Lamara koja je broj jedan. I da to bude na ovaj način, protiv nekoga koga baš ne voli, to je samo višnjica na šlagu“.
Mlađim generacijama sukob Drejka i Kendrika je velika tema za razgovor, kaže Ema, učenica treće razreda srednje škole u predrađu Vašingtona, Rokvilu. Čak su se i na času engleske književnosti dotakli teme hip-hopa i albuma ‘Damn’ Kendrika Lamara.
“To je bio jedan od albuma za koji je dobio Pulicera. Kritičari su ga prihvatili, dobro je napisan. Imali smo izbor, da analiziramo ili Boba Dilana ili Kendrika Lamara. Ali većina ljudi je izabrala Kendrika. To je pomoglo da ljudi shvate majstorstva njegovih tekstova i zašto bi mogao da bude bolji od Drejka i da pobedi u ovom sukobu i da se unapred vidi njegov talenat”, kaže Ema.
Džejna Džeferson dodaje da svađe u hip-hopu, iako dominiraju muškarci, nisu samo ograničene na njih. “Nedavno smo imali Niki i Kardi. Ta svađa je završila tako što je Kardi bacila cipelu na Niki Minaž i ona je završila sa velikom čvorugom na glavi. Dobijamo ženske rep svađe, ‘prozivke’ na društvenim mrežama. Mislim da sada kada su ove osobe toliko prisutne u našim životima putem društvenih mreža, mnogo je lakše videti kako se to dešava u realnom“.
Ali svoditi suštinu hip-hopa kao žanra samo na sukobe i to u okviru jedne zemlje - Sjedinjenih Država ili zajednice - Afroameričke, u doba globalizacije bilo bi pogrešno.
“Hip-hop je način života, ali ne radi se samo o crncima ili Afroamerikancma ili bilo kome drugome. Hip hop se raširio svetom i postao deo kulture mladih, ukorenjen je u nju. Istovremeno, "diss" pesme nisu nužni uslov za hip-hop, ali su deo toga”, objašnjava profesor Džejson Rouls.
Uz opasku da je važno da sukob muzičara ostane samo na tom terenu, Rouls objašnjava i kako se priča o Drejku i Kendriku Lamaru proširala kroz različite slojeve američkog društva. “Prvo je to sa Tupakom i Bigijem definitivno imalo širi kontekst u američkoj kulturi i postalo ogromno. Tako i ovo sa Drejkom i Kendrikom može da ima širi domet jer je hip-hop deo pop kulture i to ne samo među ljudima koji slušaju tu muziku. Pre par dana sam radio trening za grupu sredovečnih belih žena, i sve su znale za sukob Kendrika i Drejka. Znate, to je tako da je definitivno široko rasprostranjeno”, dodaje Rouls.
Zašto je hip-hop više od muzike?
Hip-hop se pojavio ranih 70-ih iz „požara“ pokreta za građanska prava i snagu crnaca kao oštra kritika novih oblika strukturalnog rasizma koji su se pojavili nakon odluke Braun protiv Odbora 1954. godine, objašnjava za glas Amerike profesor Ostin Džekson sa Braun univerziteta.
„Taj epohalni slučaj Vrhovnog suda trebalo je da stavi van zakona rasnu segregaciju ‘Džima Kroua’ i druge oblike otvoreno legalizovanih oblika rasnog potčinjavanja u Sjedinjenim Državama, ali nije. Umesto toga, stari oblici legalizovane diskriminacije zamenjeni su novim: masovnim zatvaranjima, rasni profilisanjem i policijskim nasiljem u ime 'rata protiv kriminala', ukidanjem javnog obrazovanja, kontinuiranim napadima na biračka prava crnaca, takozvane inicijative urbanog razvoja koje su namerno uništavale crnačke radničke i srednje klase“.
Džim Krou zakoni su bili propisi uvedeni za rasnu segregaciju u SAD tokom 19. i početkom 20. veka. Džim Krou je bio pežorativni naziv za Afroamerikance. Takvi zakoni ostali su na snazi do 1965.
„Hip-hop se pojavio kao kulturna praksa koja je podstakla crnu i smeđu decu da potvrde svoj glas i zauzmu javni prostor koji im je uskraćen, izmišljajući sopstvene načine izražavanja kreativnosti (MC-ing i brejkdens) i čineći da se njihov glas čuje u javnoj sferi“.
Istovremeno, navodi Džekson, hip-hop kultura - svakodnevni načini hodanja, razgovora, oblačenja i načina na koji se marginalizovani mladi ljudi obraćaju jedni drugima i svetu oko sebe – predstavlja suštinski kulturni kontinuum za Afroamerikance.
„Počevši od pre više od 400 godina, tokom nasilnog transporta Atlantikom, porobljeni Afrikanci su doneli čitav univerzum jezičkih, retoričkih, kulturnih, istorijskih i intelektualnih darova koji danas čine afroamerički identitet. Od toga su napravljeni hip-hop muzika i kultura. Uprkos pokušajima američke strukture moći da negiraju ove korene, uspeli su da opstanu i napreduju u crnačkim umetničkim i kulturnim izrazima – od robovskih pesama do bluza, džeza i sada rep muzike i hip hop kulture. Za Afroamerikance to nije samo zabava, već način za preživljavanje usled stalnih rasnih neprijateljstava u zemlji njihovog rođenja“.
Džejna Džeferson je pokušala da objasni u čemu je razlika između dvojice suprostavljenih muzičara i to kako ih vide njihovi fanovi. Kod Kendrika ističe kao kvalitet „promišljene stihove“, dok za Drejka tvrdi da želi da pokaže da „ume da pravi hitove“.
„Imaju veoma drugačiji pristup stvaranju rep muzike. Mislim da Kendrik ne želi da bude deo tako nečega. Želi da bude samostalan, da pokaže da je on u sopstvenoj kategoriji, a ne deo velike trojke sa Drejkom i Džej Kolom. Kao da poručuje - vi radite svoje tamo, ja ću moje ovde. Ali očigledno ovo traje već godinama. Mislim da je i Kendrik verovatno video nekoliko stvari o Drejku koje mu se nisu dopale“.
Ipak, Ostin Džekson, profesor Braun univerziteta smatra da su mediji i američka javnost poslednjih meseci posvetili previše pažnje „irelevantnom sukobu“ dvojice izvođača koji ne poštuju hip-hop, dok se društvo suočava sa kriznim situacijama i u SAD i u inostranstvu.
„Previše se pisalo njihovoj lažnoj svađi, prigušujući glasove i umetničke izraze hip-hop umetnika koji daju glas ljudima bez glasa – od Komptona do Njujorka, Sudana, Zapadne obale, Rafe, Pojasa Gaze. Ništa od toga se ne bavi krizom demokratije sa kojom se trenutno suočavaju Afroamerikanci: kontinuiranim vansudskim policijskim nasiljem i konzervativnim naporima da se liše prava crni glasači”, ocenjuje Džekson, uz opasku da su od nastanka u Južnom Bronksu, Njujorku 70-ih, pet elemenata hip-hopa – repovanje, DJ-ing, gramofoni, grafiti i brejkdens – služili kao oblici nenasilnog sukoba.
“Ima ljudi koji su upadali u nevolje kada je u pitanju MeToo pokret, zlostavljanje u porodici, napadi na žene i decu. To su stvari koje se stalno dešavaju. To što su ove teme glavna obeležja i u pesmama, govori o velikim problemima u ovoj zemlji“, ocenjuje Džeferson.
Ona je podsetila na holivudskog producenta Harvija Vajnstina kome se godinama sudi za brojne optužbe seksualnog zlostavljanja glumica, kao i na najnovije optužbe pevačice Kesi o nasilju koje je trpela od još jedne hip-hop zvezde, Pi Didija.
„To je nešto poput svođenja računa, što je moralo da se desi. Muzika je gurnuta pod tepih, a ove ljude smo gledali kao osobe visokih principa. I ne želimo da čujemo da naš omiljeni muzičar ovo radi. Želimo da ih vidimo kao nedodirljive figure, poput božanstava, ali u stvarnosti oni su samo ljudi sa mnogo mana. Pesme u ovakvim svađama, stavljaju mane pod lupu, i mislim da je na samim muzičarima – za koje se veruje da su radili ove stvari, da ih isprave i suoče sa demonima koje imaju“.
Džeferson ističe da se u tom procesu preispitivanja postavlja još jedno pitanje - kako ove optužbe utiču na slušaoce.
„Ako se pokaže da je ova osoba uradila to što je uradila, da li ćete nastaviti da slušate tu muzike ili izvođače, Didija ili Ar Kelija, za koga je dokazano da je radio grozne stvari. To je društveno pitanje i moramo da se udružimo i da shvatimo šta ćemo da radimo“, zaključuje ona.
