Oluja se približavala kada je jedan od zatvorenika u Alabami, osuđen na 20 godina zbog oružane pljačke, dobio zadatak da preveze nekolicinu drugih zatvorenika na posao u proizvodne pogone privatnih kompanija, kao što su prodavnica stvari za kuću Houm dipo (Home Depot) ili prodaja nameštaja Vejfer (Wayfair). Nije bilo važno što je zatvorenik Džejk Džons jednom već bio pobegao iz zatvora, i što nije prošao dva testiranja na drogu i alkohol - njemu je bio prepušten taj transport i vozio je bez nadzora.
Kiša je padala dok je Džons vozio šestoricu drugih zatvorenika. Inače se pričalo da vozi brzo i da se trka sa drugim vozilima po putu dok sluša muziku na slušalicama. I u jednom trenutku, kombi koji je vozio upao je u rupu na putu, proklizao i udario u drvo.
Dvojica zatvorenika su izletela iz kombija od siline udarca i poginuli su na licu mesta. Džons je bio teško povređen, a iz vozila je izvučen tek kada su vatrogasci isekli karoseriju.
Postavlja se pitanje zašto je Odeljenje za izvršenje zatvorskih sankcija u Alabami čoveku kao što je Džons prepustilo da upravlja vozilom, pa i životima drugih ljudi?
"Znali su da ima sklonost ka piću, i svejedno su ga pustili da sedne za volan", kaže Šon Vosden, koji je preživeo nesreću.
Ne postoji savezna država u SAD koja više od Alabame angažuje zatvorenike da rade u privatnim kompanijama, kako bi se ostvario profit. Sistem rada koji postoji već 150 godina - a koji uključuje i brutalnu eru unajmljivanja zatvorenika za rad što je zamenilo ropstvo - napravljen je tako da komercijalizuje masovno stavljanje ljudi u zatvore.
Kompanije Best vestern, Bama Badvajzer i Burger king su među više od 500 kompanija koje su u proteklih pet godina unajmljivale zatvorenike za rad, pokazalo je dvogodišnje istraživanje Asošijeted presa. Jeftina i pouzdana radna snaga državi je donela više od 250 miliona dolara od 2000. godine - kroz novac koji je prikupila od plate zatvorenika.
Većina poslova bazirana je u zatvorima gde zatvorenici, većinom crnci, mogu biti primorani da rade i bez nadoknade, i to razne poslove - od pranja podova do pranja veša.
Međutim, više od 10.000 zatvorenika je od 2018. naovamo radilo više od 17 miliona sati izvan zatvora, za okružne ili gradske vlasti, ili za privatne kompanije - od proizvođača delova za automobile, fabrika za proizvodnju mesnih prerađevina do velikih trgovinskih lanaca, pokazalo je istraživanje Asošijeted presa.
Iako oni koji rade za privatnike mogu barem nešto malo da zarade, suočavaju se i sa potencijalnom kaznom ako posao odbiju - mogu da im se uskrate posete porodice ili da budu premešteni u zatvor sa strožim pravilima - koji su toliko opasni da je čak i federalna vlada pre četiri godine podnela tužbu, koja i dalje nije procesuirana, tvrdeći da se tamo krše ustavna prava zatvorenika.
Zatvorenici zarađuju najmanje 7,25 dolara na sat. Država im od plate uzima 40 odsto za razne poreze i dažbine, uključujući i taksu od 5 dolara dnevno za prevoz do posla i nazad, kao i 15 dolara mesečno za pranje veša.
Ako odbiju posao, mogu ugroziti šansu da budu ranije pušteni iz zatvora. Alabama je prošle godine pustila na uslovno samo 8 odsto zatvorenika koji su za to ispunili uslove - što je rekordno niska stopa u toj državi i najniža stopa u celim SAD. Taj broj je inače udvostručen posle kritika u javnosti.
"To je simptom potpuno, do srži pokvarenog sistema", kaže Kris Ingland, poslanik iz Alabame koji se zalaže za izmenu sistema krivičnog pravosuđa.
Mnogi zatvorenici rade 40 sati nedeljno izvan zatvora i onda dobijaju mogućnost da budu pušteni kući za vikend, bez nadzora. Zato, kada se kaže da su previše opasni da bi bili pušteni na uslovno, kaže Ingland, to deluje kao "način da se formira jeftina radna snaga koja se lako eksploatiše i zloupotrebljava".
Artur Tomi, koji je u proteklih 6 godina radio za razne privatne kompanije, kaže da mu je odbijen zahtev za puštanje na uslovno kada je izgubio posao u lancu brze hrane KFC - zbog toga što se žalio na malu platu. Radio je kao kuvar puno radno vreme i bio je revoltiran time što su čak i tinejdžeri na kasi dobijali veću platu od njega, iako su tu radili mnogo kraće.
On je jedan od 10 sadašnjih i bivših zatvorenika koji su podneli grupnu tužbu pred federalnim sudom, a protiv državnih zvaničnika, lokalne vlasti u Alabami i kompanija poput Mekdonaldsa, tvrdeći da održavaju sistem prinudnog rada koji je "moderno ropstvo" i koji zatvorenicima ne dopušta da izađu na uslovnu slobodu.
Tomi trenutno radi za kompaniju Progresiv finišis, jednu od najvećih firmi koja unajmljuje zatvorenike za rad, na čijem se vebsajtu navodi da radi sa automobilskim kompanijama poput Honde, Dženeral motorsa, Forda, Tojote, Nisana, Hjundaija i drugih.
"Za većinu ovih poslova važi isto - ako ne ispuniš naša očekivanja, naći ćemo nekog drugog. Zahvalan sam što mogu da radim, ali nisam došao da budem rob", kaže Tomi za AP, dok je bio u kući svoje majke na vikend otpustu.
Keli Bets iz Odeljenja za izvršenje krivičnih sankcija kaže da su ovi programi ključni kako bi pripremili osuđenike za izlazak iz zatvora. Ali, priznaje da čak i oni koji su osuđeni na doživotnu robiju bez mogućnosti puštanja na uslovno, mogu da rade poslove van zatvora.
To je zato što u Alabami zatvorenik dobija pravo da radi van zatvora na osnovu ponašanja u zatvoru, bez da se gleda za šta je osuđen. Praktično, to znači da negde među civilnim stanovništvom mogu da rade i osuđeni za ubistva ili nasilje, od kojih mnogi služe kazne od 15 godina i više.
"Mnogi biraju da rade ceo dan umesto da budu zatvoreni, u brojim slučajevima je reč o kvalitetu života. Ali, na kraju, zatvorenik odlučuje šta želi i ne može biti kažnjen ako neće da radi", pojašnjava Bets.
Zato što zatvori u Alabami nemaju dovoljno osoblja, nije neobično za zatvorenike da rade van zatvora bez da ih neko nadzire. U nekim slučajevima je takva situacija dovodila i do bekstva osuđenika.
Upitana kako se određuje koji zatvorenik može da radi bez nadroza, Bets kaže da je "svaka situacija jedinstvena i da se svaki osuđenik procenjuje na osnovu svog dosijea".
Većina kompanija nije odgovorila na upit AP-a za komentar, ali su neke od njih saopštile da nisu direktno uključene u program rada zatvorenika. Houm dipo je saopštio da će istražiti navode o saradnji sa fabrikom u kojoj su navodno radili zatvorenici poginuli u saobraćajnoj nesreći sa početka priče, i ističe da zabranjuje svojim dobavljačima da koriste prinudni rad.
Mekdonalds je u saopštenju naveo da ne dozvoljava prinudni rad u svom lancu dobavljača ili u restoranima, i da je "posvećen promovisanju etičkih načela u zapošljavanju". Kompanija je saopštila da restorani - franšize rade samostalno, ali da se od njih očekuje da poštuju ljudska prava.
Lanac Best vestern je saopštio da ne učestvuje u zapošljavanju u hotelima koji se vode nezavisno. Iz Hjundaija je rečeno da su svesni da neki njihovi dobavljači unajmljuju zatvorenike, ali da oni nisu uključeni u tu odluku. Honda saopštava da nema saznanja o saradnji sa komapnijom Progresiv finišis.
Kao deo istrage, Asošijeted pres je analizirao zatvorske statističke podatke tokom 24 godine, kako bi izračunao sumu novca dobijenu od ugovora sa privanim kompanijama i kroz odbitke od plata zatvorenika. Pokazuje se da su zatvorenici radili za najmanje 500 privatnih kompanija od 2018. do 2024.
Malo je onih koji se zalažu za potpuno ukidanje poslova van zatvora. U Alabami, recimo, odlazak na posao može da spasi zatvorenike od nasilja kojem su izloženi unutar zatvora. Prošle godine i u prvih 6 meseci ove, u Alabami je iza rešetaka umirao jedan zatvorenik dnevno - što je pet puta više od nacionalnog proseka.
Ali, zastupnici prava zatvorenika kažu da oni treba da budu pošteno plaćeni za svoj rad, da rade bez pretnje dodatnim kaznama i da im se daju prava na radnom mestu kakva imaju i drugi Amerikanci.
Zatvorenici u SAD ne mogu da se organizuju ili štrajkuju tražeći bolje uslove rada. Takođe nemaju status zaposlenih, bilo da rade unutar ili van zatvora. A kada budu povređeni ili ubijeni, jako je teško dokazati da se to desilo zbog "svesnog zanemarivanja".
Odeljenje za izvršenje zatvorskih sankcija u Alabami nije dalo novinarima AP-a informacije o broju zatvorenika koji su stradali dok su obavljali poslove van zatvora, ali je AP nezavisno pronašao članove porodica zatvorenika koji su izgubili živote.
Jedan od njih je stradao kada je uvučen u mašinu za preradu mesa u fabrici Kok fuds, drugi su stradali kada su ih udarila vozila dok su sakupljali smeće ili dok su radili na održavanju puteva.
Na dan saobraćajne nesreće, Džejk Džons je završio svoju smenu u obližnjem hotelu Kvoliti in (Quality Inn), a njegov šef i kolege su rekli za AP da ništa tog dana nije delovalo neuobičajeno. Uzeo je ključeve od kola i krenuo da razvozi zatvorenike na druge poslove, što mu je bilo jedno od zaduženja. Čekalo ga je nekoliko sati vožnje sa nekoliko zaustavljanja.
Tajron Herd, jedan od zatvorenika koji je odbačen na svoj posao pre nesreće, kaže da je Džons pio - i da je osoblje to znalo. Pre nego što je krenuo, Herd kaže da je čuo dvojicu kako govore o tome da bi možda trebalo da nađu drugog vozača.
Herd takođe kaže da im je Džons, posle sat vremena vožnje, priznao da je pijan. U jednom trenutku je nagazio na gas dok nije dostigao brzinu od 144 kilometra na sat.
Izveštaj o nesreći pokazuje da je Džons u trenutku udara prekoračio brzinu za 32 kilometra na čas. Urađeni su mu testovi na drogu i alkohol, ali rezultati nikada nisu javno obznanjeni. Policija, volonteri i medicinsko osoblje nisu želeli da komentarišu ovaj slučaj, navodeći da je istraga u toku.
Keli Bets, portparolka Odeljenja za izvršenje zatvorskih sankcija, kazala je da je Džons ispunio sve uslove da bude vozač drugih zatvorenika. Iako je pao na testovima za drogu i alkohol 2018. i 2022. godine, i još jedan mesec dana pre nesreće, on je prošao test samo dva dana pre udesa. Takođe, zatvorski propisi brane izlazak samo onim zatvorenicima koji su pobegli u proteklih 10 godina. Džons je pobegao iz zatvora 2010. On nije odgovorio na upit AP-a za komentar.
"Ako jedan umre, nađi drugog"
Rad u zatvoru je inače zapisan u 13. amandmanu američkog Ustava - kojim se zabranjuju ropstvo i primoravanje na rad - osim kada su u pitanju osuđeni za krivična dela.
Takva formulacija je dodata u ustave mnogih saveznih država, iako su neke od njih uklonile takozvanu kaznenu klauzulu pošto su tako odlučili glasači na referendumu. Alabama je bila jedna od tih država, ali je guvernerka Kej Ajvi prošle godine potpisala uredbu kojom se zatvorima daje ovlašćenje da zatvorenicima oduzmu dane, koje su dobili na konto primerenog ponašanja u zatvoru, ako "odbiju da rade". To znači da je čak i najprimerenijim zatvorenicima teško da izađu na slobodu ranije nego što je predviđeno.
"Ljudi kažu da je to neustavno i nehumano, a vaša reakcija je "šta me briga". Za mene, to je potvrda svega onoga što govorimo - da se to isključivo radi zbog novca", kaže Erl Kaunsel, jedan od potpisnika tužbe zbog prinudnog rada u zatvorima.
Kaunsel je proveo pet godina u samici pošto je učestvovao u pokušaju da spreči prinudni rad zatvorenika. U jednom trenutku su on i drugi zatvorenici počeli štrajk glađu zahtevajući da se prekine sa praksom neplaćenog rada.
Istorija rada u zatvorima pokazuje da je glavni pokretač uvek bio novac.
Nedugo posle Građanskog rata, kada je ekonomija na jugu bila razorena, Alabama je počela sa iznajmljivanjem zatvorenika. Mladi muškarci, uglavnom crnci, uhapšeni zbog dela kao što su kockanje ili skitnja, bili su iznajmljivani privatnim firmama. Gradili su puteve, radili u pilanama, u nehumanim uslovima u rudnicima - od kojih je neke držao Ju-es stil.
Nijedna država u Americi nije zaradila toliko na iznajmljivanju zatvorenika kao Alabama - u jednom momentu taj zarada je iznosila više od 70 odsto godišnjih prihoda. To je bio i najveći izvor profita i za kompanije. Dok Alabama, kao poslednja država, zvanično nije zabranila tu praksu 1928. hiljade zatvorenika umrlo je od bolesti ili usled loših uslova za rad.
Zatvorenici su tretirani kao nešto što se baca posle korišćenja, a citat iz tog vremena bio je: "Ako umre jedan, nađi drugog".
Alabama je promenila svoju strategiju kada je industrija počela da se modernizuje i mehanizuje, kaže Daglas Blekmon koji je u knjizi "Drugo ime za ropstvo" pisao o praksi iznajmljivanja zatvorenika u Alabami.
"To je bilo veoma profitabilno i za državne zvaničnike i za industriju...Ljudi su shvatili da tako mogu da zarade mnogo novca i praksa se ponovo javlja".
Uslovi u zatvorima su bili toliko loši 1970-ih, od lošeg tretmana zatvorenika do ekstremnog nasilja, da je federalni sudija preuzeo kontrolu nad celim zatvorskim sistemom Alabame. Tada je Odeljenje za zatvorske sankcije odlučilo da klasifikuje zatvorenike prema njihovom ponašanju u zatvoru, a ne prema onome za šta su osuđeni. Prema tim pravilima, oni koji se dobro vladaju, mogu da rade napolju i da smanjuju svoju kaznu za svaki dan koji rade.
Pravila su usvojena uprkos protivljenju sudije državnog Vrhovnog suda, Afroamerikanca Oskara Adamsa, koji je skrenuo pažnju na to da većina zatvorenika ne može da ispuni uslove za smanjenje kazne radom, jer su osuđeni na više od 10 godina zatvora.
Zatvorska populacija je rasla, a samim tim - i radna snaga.
Danas u Alabami postoji mnogo programa za rad zatvorenika. Čak i oni osuđenici koji su srećni što rade, negoduju zbog poreza koji im oduzima država pa posle radne nedelje od 40 sati njima ostane između 100 i 200 dolara.
Ali, za privatne kompanije koje unajmljuju zatvorenike, benefiti su ogromni. Plaćaju minimalac osuđenicima, a zato što ih zapošljavaju - dobijaju poreske olakšice i do 2.400 dolara. Kada nema dovoljno radnika, mogu da se oslone na zatvorenike koji neretko hoće da rade i ekstra smene, da zamene nekoga u zadnji momenat i da rade za praznike. A ako zatvorenik zadobije povredu na poslu, ili umre - kompanija ne mora da bude za to odgovorna.
I to važi i za kompanije širom Amerike. Novinari AP-a razgovarali su sa više od 120 aktuelnih i bivših zatvorenika, kao i porodicama onih koji su stradali na poslu. Pokazalo se da je rad osuđenika široko rasprostranjen i da ih koriste i neki od najvećih trgovinskih lanaca i kompanija.
U Alabami je broj kompanija koje unajmljuju zatvorenike veliki. Među njima su restorani brze hrane Mekdonalds, Burger king, Eplbis. Zatvorenici čiste hotele, sastavljaju nameštaj, prave ulazna vrata za kuće, prikolice za kamione. Država je na ime taksi za rad zatvorenika prikupila više od 13 miliona dolara u ovoj fiskalnoj godini. Ali, tužba zatvorenika pred federalnim sudom tvrdi da država uzima i do 450 miliona dolara godišnje na ime rada zatvorenika. U tužbi se navodi i da su nesrazmeno ovim pogođeni Afroamerikanci.
Državni tužilac Alabame nije odgovorio na zahtev za komentar, ali je ranije rekao da "ropstvo i prinudni rad ne postoje u državnim zatvorima", te da zatvorenici u programima učestvuju na dobrovoljnoj osnovi.
Građani često ne mogu da uoče razliku između radnika koji su zatvorenici i onih koji to nisu, jer obično nose iste uniforme. A čak i oni koji nose jasne oznake da su zatvorenici, kao recimo kada rade na održavanju puteva, mogu da prođu nezapaženo od strane vozača.
To se desilo Brekstonu Munu, kaže njegova majka. Pričao joj je kako je strašno kada automobili projure jako blizu njega, čak i kada drži znak upozoranje vozačima da uspore.
Anđela Lindzi molila je sina da prestane da radi, a on je zarađivao samo 2 dolara na dan. Ali, on joj je rekao da više voli da radi nego da bude zatvoren 24 sata.
Dve nedelje kasnije, u avgustu 2015. Lindzi je dobila poziv od rođake koja je pitala "Je l istina?". Fotografija njenog sina sa natpisom "Počivaj u miru" bila je objavljena na Fejsbuk nalogu njenog kolege.
Zvala je više puta taj centar gde je njen sin radio i svaki put su joj, kaže, prekidali vezu. "I sve to se desilo pre nego što mi je išta zvanično javljeno. Sve je bilo na mrežama, u vestima".
Onda joj je potvrđeno: njenog sina je udarilo vozilo sa prikolicom na autoputu. Umro je na licu mesta. Imao je 21 godinu.
