Jelena Vučković, prva žena dekan u istoriji Elektrotehničkog fakulteta na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, ove godine je primljena u američku Nacionalnu akademiju nauka. Ta institucija ima manje od 3.000 članova, od kojih oko 2.400 živi u samoj Americi, a među sadašnjim i nekadašnjim članovima je oko 500 dobitnika Nobelove nagrade. Inauguracija novih članova, među kojima je Vučković, biće održana u Vašingtonu, u aprilu. Za Glas Amerike, profesorka Vučković govori o istraživanjima koja su joj donela jedno od najvećih priznanja u svetskoj nauci.
Na Stenfordu je zimski raspust, ali deo tima postdiplomaca i postdoktoranada profesorke Jelene Vučković vredno radi na svojim istraživanjima.
“U jednoj od laboratorija razvijamo kvantne tehnologije u silicijum karbidu. To je poluprovodnički materijal koji koristimo za nove čipove, koji bi se koristili za sigurne komunikacije, kvantne kompjutere, računare i simulatore”, objašnjava Jelena Vučković.
U drugoj laboratoriji, Jelenin, po sastavu veoma internacionalan tim, radi na eksperimentu koji se odnosi na povećanje brzine komunikacija.
"Ja dolazim iz druge zemlje, i druge laboratorije, i veoma sam impresioniran time što možemo da istražujemo fundamentalne koncepte koji su povezani sa tehnologijom ali revolucionarni u smislu da niko nije istraživao te stvari", kaže za Glas Amerike Eran Lustig, doktorand iz tima, poreklom iz Izraela.
Đovani Skuri, Italijan, kaže da se tokom svojih studija ugledao na Jelenin tim i želeo da mu se pridruži, pošto se tu "pomeraju granice".
“Kod ove grupe mi se dopada dobra kultura, koja počinje od Jelene kao savetnika pa do studenata i postdoktoranata. Stalo joj je do tima, do uspeha svojih studenata, i daje nam savete sa naučne perspektive ali i o ličnom razvoju i karijeri”, kaže.
Jelena Vučković objašnjava da je njihova uloga, kao naučnika u akademiji, da rade bazična istraživanja ali i razvijaju nove tehnologije koje će možda biti zanimljive za deset ili dvadeset godina.
"Pre dvadeset godina, optika i vođenje svetla na čipove za procesiranje podataka je bilo previše futuristički i nije bilo trenutnog interesovanja industrije, ali je sada postalo interesantnije i ima dosta aktivnosti u industriji po tom pitanju. Uz to, kvantne tehnologije kojima se ja bavim su takođe postale interesantne širom sveta."
Jedna od oblasti kojima se bavi profesorka Vučković je brzina prenosa podataka u računarima i smanjenje upotrebe energije.
"To su kvantne tehnologije, što je potpuno drugačiji način procesiranja podataka koji dovodi do mnogo veće brzine obrade podataka za mali broj algoritama, ali važnih algoritama. Razlog što je to bitno jeste da neke probleme, umesto da ih rešavate mesecima ili godinama, možete potencijalno da rešite na tom novom hardveru za sekundu ili milisekundu".
Prema nekim procenama, zbog sve većeg korišćenja društvenih mreža i pretraživača, 10% ukupne električne energije u razvijenim zemljama koristi se za obradu podataka u dejta centrima kompanija kao što su Fejsbuk i Gugl.
"To je već dramatična situacija jer, kao što znate, korišćenje socijalnih mreža i centra za obradu podataka samo raste i u nekom trenutku ćemo doći u stiuaciju da svu energiju koristimo na obradu podataka što je nedopustivo. Moramo da razvijemo nove tehnologije koje bi pomogle da se to reši i one postoje – optičke konekcije mogu da dramatično smanje konzumaciju energije a da povećaju brzinu prenosa podataka. Mi na tome već dugo radimo, ali sada su kompanije poput NVIDIA-e, Gugla, Epla počele da uvode optičke konekcije na svim nivoima, između računara to već postoji, ali unutar računara je ono što će uskoro da se dogodi, prvo u centrima za obradu podataka a možda i u ličnim računarima za koju godinu", kaže Jelena Vučković.
Sa svojim timom, takođe razvija optičku tehnologiju koja ima primenu u biologiji, medicini i samovozećim automobilima.
Od Elektronskog fakulteta u Nišu do vrha američke nauke
A kako je izgledao put od studija u Srbiji 1990-ih do jedne od najsavremenijih svetskih naučnih laboratorija? Posle završenog Elektronskog fakulteta u Nišu gde je rođena, Jelena Vučković odlazi na postdiplomske studije u Ameriku, na poznati Kalifornijski tehnološki institut – Kaltek.
Na Stenford dolazi na postdoktorske studije, i ostaje kao docent, pa zatim redovni profesor. Bila je treća žena profesor elektrotehnike u istoriji Stenforda i prva koja je postala dekan, što je bila do isteka mandata ovog leta. Iako sada ima više koleginica na pozicijama docenata i vanrednih profesora, i dalje je jedina žena – redovni profesor na elektrotehnici.
"U vreme kada sam došla bilo ih je malo i na postdiplomskim studijama što je meni bilo zapanjujuće dolazeći iz Srbije gde sam u vreme kada sam ja išla u školu, u to vreme bilo je dosta devojaka na elektrotehnici i u Matematičkoj gimnaziji, i onih koje su se bavile fizikom. Možda nije bilo pola-pola, ali je bilo blizu toga, i odatle sam došla u Kaltek, gde su u zgradi gde sam radila, gde su bile fizika i elektrotehnika, bile samo tri žene."
To objašnjava kulturološkim razlikama između posleratne Jugoslavije u kojoj su žene imale važnu ulogu u obnovi zemlje, i Amerike u kojoj su se uspostavili stereotipi da je nauka prvenstveno “muško zanimanje”. Takođe, u zanimanjima kao što je programerstvo, muškarci u Americi su “istisnuli” žene, priča Vučković.
"Nakon Drugog svetskog rata, bilo je više žena programera nego muškaraca, ali to su žene koje su programirale kartice koje se ubacuju u računare... Kada je nastao "bum" programerske industrije, odjednom je to postalo muško zanimanje kada su to bili više plaćeni poslovi".
Dok na osnovnim studijama elektrotehnike na Stenfordu devojke čine polovinu studenata, njihov broj se smanjuje kako odmiču na studijama. Ipak, profesorka Vučković kaže da se situacija u američkom društvu popravlja. U svom timu sada ima 7 devojaka, među kojima je Melisa Gidri.
“Projekat na kome radimo je veoma istraživački, i potrebno je da imate vrlo imaginativnog mentora koji vam dozvoljava slobodu da istražujete nešto što još nema očiglednu tehnološku primenu. Zahvalna sam što imamo toliko slobode”, priča Melisa.
Članstvo u Nacionalnoj akademiji nauka
U maju ove godine, Jelena Vučković je izabrana za članicu Nacionalne akademije nauka. Nije znala da je nominovana, niti ko je od kolega nominovao, pošto se proces drži u potpunoj tajnosti, a vest je dobila neposredno pre nego što je i zvanično objavljena na sajtu Akademije.
"Naravno, velika je čast u pitanju jer je to najprestižnija organizacija u Americi i jedna od najprestižnih na svetskom nivou", kaže.
Akademija, čiji je član nekada bio i srpski naučnik Mihajlo Pupin, ima ulogu da pruža nezavisne naučne savete američkoj državi ali i celom svetu, i objavljuje izveštaje o temama koje smatra bitnim, u različitim sferama nauke.
Vučković prati i razvoj nauke u Srbiji, za koju kaže da i dalje školuje i proizvodi veoma kvalitetne studente. Pomak vidi u razvoju IT sektora ali ističe da je problem što u zemlji i dalje nema mogućnosti za bavljenje eksperimentalnom naukom.
"Imamo puno mladih i starijih ljudi koji rade u nauci i firmama po svetu, koji imaju ogromno znanje i ekspertizu, ali za većinu njih nema mogućnosti za povratak, jer oni ne bi mogli u Srbiji ništa da rade sem programiranja, što i vidimo, i što je bitno i zanimljivo ali – nije nauka”.
Kaže da će biti potrebne velike investicije da bi se stvari u tom pogledu promenile, ali dodaje da je za Srbiju bitno što svi ti ljudi koji su otišli zemlju predstavljaju u najboljem svetlu.
"Na bilo kojoj konferenciji širom sveta možete da vidite ljude iz naše zemlje koji rade na raznim univerzietima, koji se bave naukom u svim oblastima, ima ih svuda, i po vodećim firmama, o njima se vrlo malo zna u Srbiji, ali oni zaista reprezentuju Srbiju u najboljem svetlu. Mnogo ljudi iz našeg okruženja i čuje za Srbiju kroz nas i naš rad. I ne samo nas, nego i kroz ljude koji se bave drugim profesijama, novinarstvom, filmom, medicinnom, ta armija ljudi koji su uspešni, koji žive po Americi, Evropi, Novom Zelandu, Australiji, su najbolja reprezentacija jedne zemlje".
