Istaknuta srpska rediteljka i književnica Vida Ognjenović prošle nedelje je sa publikom u Vašingtonu razgovarala o umetnosti, uticaju savremene tehnologije na naš život i tiraniji zabave nad kulturom i erudicijom. Događaj, po njenoj želji nazvan „Moj heroj – knjiški moljac“ bio je deo kulturnog serijala „Razgovori unutar kulture“ koji je organizovala Delegacija Evropske Unije u SAD u saradnji sa ambasadom Srbije i kulturnim društvom Krug Orfelin.
Vida Ognjenović: Mislim da je skup bio odlično organizovan, i zahvaljujem gospođi Ivani Mangov, atašeu za kulturu naše ambasade, na izvanrednom poslu. Pre svega - puna sala, dodavanje stolica, to nije moja zasluga to je njihova zasluga, a drugo velika ljubaznost ljudi iz EU koji organizuju taj kulturni forum jednom mesečno... i predusretljivost i pohvale celom nastupu. Tako da sam ja veoma zadovoljna ali nije na meni da to ocenjujem.
Glas Amerike: Ovo je prvi put da zemlja koja je kandidat za članstvo u EU ali nije članica pozvana da učestvuje u programu. Kakav signal to, po vama šalje?
Vida Ognjenović Ja se nadam pozitivan i verujem u to. Smatram da je takav forum gde se razmenjuju ideje, gde se pokreću neke stvari, gde se na neke stvari ukazuje, u ovom slučaju na posthumanistički period koji mi živimo, to doprinosi puno međusobnom sporazumevanju i putu ka razumevanju.
Glas Amerike: Kako vam izgleda odnos države prema kulturi na Zapadu u poređenju sa situacijom u Srbiji?
Vida Ognjenović: EU ima odličan odnos prema kulturi i finansijski pomaže mnoge dobre projekte, možda malo sporo dolazimo do te njihove odluke, uostalom birokratija pritiska možda svaki kulturni projekat ovih dana, i to je što znam dobro o odnosu Zapada prema kulturi. Naše ministarstvo se takođe trudi da preuzme neke modele sa Zapada i nastoji da pomaže kulturu koliko može ali verujem da naše opšte siromaštvo, da zemlja koja je u dugovima i ipak zavisi od ćudi MMF-a uveliko, ne može da prati pre svega eruptivni deo kulture, deo koji se ne može isplanirati, koji je kreacija, kreativni korak. Drugo, mi nemamo ono pozitivno sponzorstvo koje postoji na zapadu, recimo da je sponzorisanje kulture oslobođeno od poreza, mi to nemamo i nikako da se dogovorimo o tome, što je šteta. Individualna sponzorstva takozvanih dobrih preduzuća, uspešnih firmi, jenjava jer mi tako dobre firme nemamo koje bi mogle da se odreknu nekih miliona dinara ili stotina hiljada evra u korist nekog dobrog kulturnog projekta ili nemamo kulturnu svest do te mere razvijenu kod naših privrednika.
Glas Amerike: Na skupu u Vašingtonu pročitali ste esej koji govori o trendu koji je globalni, postoji i u Srbiji, tiraniji zabave nad kulturom i umetnoću. Vaš esej se završava optimistički. Da li verujete da će umetnost moći da odnese pobedu?
Vida Ognjenović: Mislim i to sam obrazložila tako što smatram da zabava već pomalo ulazi u krug i zatvara se u krugu, ona se topi u imitacijama, u ponavljanju, u nedostatku kreativnih ideja, a umetnost je u suštini kreacija. Ona po definiciji počiva na različitosti, istraživanju različitosti dok zabava oponaša uspešnog zabavljača, recimo tri stotine pevačica oponaša Madonu ili Maraju Keri da ne govorim o Ceci u našim okolnostima, a umetnik se kloni i to je njegova smrt ako oponaša nekoga drugoga. Prema tome to, po logici stvari, mora da pobedi.
Glas Amerike: Vi ste na SAD odbranili svoj magistarski rad, kasnije ste dolazili kao predavač na nekoliko uglednih fakulteta. Kako vidite kulturne odnose SAD i Srbije, na koji način dve strane mogu da doprinesu jedna drugoj?
Vida Ognjenović: Pre svega mislim da ta razmena i odnos mogao da bude mnogo bogatiji i razmena mnogo frekventnija. Mislim da bi obostrano mogao da bude korisniji. Mi imamo šta da pokažemo svetu, imamo kulturnih dobara koja svet još nije video i to ne toliko ni našom lenjošću ni njihovim neinteresovanjem nego prosto to tako ide po nekom lošem modelu. Mislim da bi taj model uveliko trebalo promeniti. Mi nemamo razloga ni za komplekse ni uobraženost, trebalo bi naprosto da svoju kulturu plasiramo kako treba i njenu samoobitnost i izuzetnost prikažemo na pravim mestima a što se nas tiče, mi američku kulturu i književnost bolje poznajemo daleko nego oni našu i mislim da je prevođenje i plasiranje njihove književnosti kod nas dobro.
Glas Amerike: Na srpskoj kulturno sceni jedna od kontroverznih tema u poslednje vreme je dodela, odnosno nedodela Sterijinih nagrada. Šta mislite o tome što je žiri odlučio da ne nagradi nijednu predstavu?
Vida Ognjenović: Mislim da to nije u redu što nagrada nije dodeljena. Ne dopada mi se njihovo obrazloženje da je to urađeno iz protesta zbog nebrige države prema kulturi i pozorištu uopšte. Ako hoćete da protestujete protestujte u svoje ime i svojim delom a ne tuđe ime i tuđim delom. Mislim da je ovog trenutka učinjena nepravda i na izvestan način potcenjena je jedna grupa umetnika učesnika festivala. Osim toga, ipak je malo zloupotrebljen položaj žirija. Žiri nije tu da ocenjuje selekciju i odnosi se prema njoj kad se već primi žiriranja, to može pre toga da uradi, da kaže: "ja ne želim da učestvujem u žiriranju ove selekcije jer mi se ne dopada" a već kada u to uđeš, onda je potrebno da ocenjuješ ponudu. Tako da smatram da se nisu lepo poneli, inače sjajni umetnici i za veliko poštovanje, žiri je bio sastavljen od naše prve umetničke lige ali eto, mislim da su pogrešili.
Glas Amerike: Šta vam se u poslednje vreme dopalo od američkih predstava ili knjiga koje ste pročitali?
Vida Ognjenović: Predstava sam videla vrlo malo, oni nisu bili na Bitefu poslednje dve tri godine a i ja nisam bila u Njujorku i drugde tako često kao ranije. Mislim da je njihova nova literatura odlična, imaju veoma dobrih pisaca. Dopada mi se nova knjiga Toni Morison, smatram da ona nije uzalud Nobelovka.