“U Srbiji se beleži konstantan porast broja napada, pretnji smrću i klevetničkih kampanja protiv novinara”, izjavio je Džejmi Vajzmen predstavnik Međunarodnog instituta za štampu (IPI)– nevladine organizacije usredređene na promovisanje i zaštitu slobode medija i pospešivanje novinarskih praksi.

U intervjuu Glasu Amerike povodom Svetskog dana slobode medija Vajzmen ukazuje da u tom kontekstu Srbija znatno prednjači u odnosu na druge države obuhvaćene nedavnim izveštajem o stanju u medijima rađenim za potrebe Saveta Evrope - čiji je jedan od autora bio i Međunarodni institut za štampu.

“Ako se koristimo tom metrikom, možemo da kažemo da su u Evropi i državama koje prati Savet Evrope srpski novinari u većem riziku od takvih vrsta napada. Naravno, u prošlosti je bilo slučajeva ubistava koji iza sebe ostavljaju zaista tamnu senku. Neuspeh privođenja pravdi ljudi odgovornih za to i ukorenjena nekažnjivost stvaraju sistem u kom vinovnici napada i zastrašivanja imaju osećaj da mogu da se izvuku sa tim – što podstiče nove napade”, upozorava Vajzmen – dodajući da nerešavanje tih slučajeva podstiče neprijateljsko i opasno okruženje za novinare.

"Bili smo i svedoci zloupotrebe zakona u vidu tužbi i pravnih procesa čija je svrha pritisak na kritičku oštricu nezavisnih medija tako što bi bili opterećeni visokim troškovima. Osim u Srbiji, takva praksa prisutna je i u ostatku Evrope – njene posledice su manjak pluralizma, sumnjivo vlasništvo, veze sa političkim partijama i pritisci na nezavisnost medija. Deluje da se u Srbiji sužava prostor za pravo profesionalno, nezavisno i istraživačko novinarstvo – dok se kontrola nad mejnstrim medijima povećava”, kaže Vajzmen uz napomenu da je bilo napora da se takvo stanje poboljša.

“Uspostavljanjem tela za istragu napada na novinare. Međutim, očigledan je bio manjak poverenja u takve inicijative novinarskih udruženja i novinara. Iako su prvobitno pozdravili osnivanje tih tela, nisu se uverili u njihovu svrsishodnost u slučajevima napada na novinare ili klevetničkih kampanja poput one kojoj je bila izložena Mreža za istraživanje kriminala i korupije (KRIK). Takođe, izostale su i osude tih opasnih napada. Kada je reč o opasnom izveštavanju tabloidnih medija povezanih sa vladom, nije bilo odlučnih reakcija – i tu se radi o podrivanju poverenja u te inicijative”, zaključuje sagovornik Glasa Amerike konstatujući da je medijsku scenu u Srbiji tokom poslednjih nekoliko godina obeležilo nazadovanje.

Glas Amerike: Tokom poslednjih nekoliko nedelja dogodilo se nekoliko napada medije poput lista Danas, televizije N1 i novinara Dinka Gruhonjića. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je u 2022. je notiralo 31 napad u svojoj bazi podataka. Ulažu li vlasti Srbije dovoljno napora da to spreče?

Vajzmen: Neke od tih slučajeva osudili su zvaničnici vlade – i to je važan prvi korak. Drugi je naravno, obezbediti da istražni organi, policija i snage zadužene za bezbednost temeljno istraže te slučajeve. Sarađivali smo sa udruženjem koje ste pomenuli. Kada smo razgovarali sa predstavnicima vlasti o broju i vrstama napada – utvrdili smo da imaju veoma različitu percepciju o tome da li se ti slučajevi mogu kvalifikovati kao napadi na novinare. NUNS sa druge strane smatra da ih zvaničnici ne uzimaju za ozbiljno. Iako se možda ne radi o pretnjama smrću, klevetničke kampanje i druge vrste pretnji ili zastrašivanja ne tretiraju se ozbiljno onoliko koliko bi trebalo. Uprkos tome što postoje napori, ima slučajeva koji podrivaju poverenje u vezi sa tretiranjem njihove ozbiljnosti i pravilnosti u istrazi.

Glas Amerike: Pomenuli ste da ste o tome razgovarali sa srpskim zvaničnicima. Imate li utisak da među njima postoji politička volja da se bave tim pitanjima?

Vajzmen: Videli smo tračak političke volje, ali deluje da se javlja preklapanje tumačenja različitih tela o tome koliko temeljno te vrste napada treba istražiti. Naše diskusije su bile iskrene i otvorene. Preuzete su obaveze da se poveća poverenje u rad istražnih tela. Međutim, to je bilo prošle godine. Neke od organizacija su se od tada povukle iz članstva u zajedničkim telima – navodeći kao razloge iskrenost političke volje. Tako da su ta tela oslabljena, a ne ojačana.

Glas Amerike: Može li se reći da su rezultati izostali?

Vajzmen: Važno je raspolagati telima poput ovih. I to je jedna od ključnih preporuka Evropske unije u smislu zaštite novinara. Potrebno je da te institucije postoje. Potrebno je, međutim, osnaživanje saradnje državnih zvaničnika i drugih predstavnika sa policijom i istražiteljima i zadobiti poverenje novinarskih organizacija i medijskih predstavnika. Takav vid dinamike, međutim, ne funkcioniše. Zato želimo da se ojača posvećenost rada sa tim organizacijama i razumevanje njihove zabrinutosti.

Glas Amerike: Šta vam slučajevi Jove Martinovića i Olivere Lakić govore o stanju slobode medija u Crnoj Gori?

Vajzmen: Naša i druge organizacije širom Evrope upozoravale su javnost i izražavale zabrinutost, jer nismo u mogućnosti da shvatimo presudu. Kako je moguće da sud nije prepoznao da se Martinović bavio profesionalnim istraživačkim radom. Svedoci smo situacije u kojoj sud nije u stanju da prihvati prirodu situacije. Slučaj Olivere Lakić dogodio se pre više godina, pojedinci koji su pucali na nju su identifikovani, ali već četiri godine izostaju hapšenja. Ona je i dalje pod policijskom zaštitom i ništa nismo bliže rešavanju tog slučaja nego pre nekoliko godina. Svesni smo da je tužilac saopštavao da je bio spreman da podigne nove optužnice – ali to je bilo pre Božića, od tada je sve ponovo utihnulo. Ne traže samo međunarodne organizacije stavljanje tačke na taj slučaj – aktivna je i američka ambasada. Rešavanje istorijskih slučajeva nekažnjivosti, ali i skorijih napada je nešto što se mora promeniti ili će stanje biti još gore.

Glas Amerike: Da li će njih dvoje ikada biti bezbedni u obavljanju svog posla – da ne strahuju od nove pucnjave ili pritvaranja… Da li je to, neka vrsta opšteg pogleda, na novinarstvo u Crnoj Gori ili Srbiji?

Vajzmen: Poslednjih godina bili smo svedoci nekoliko ubistava širom Evrope, poput stradanja Dafne Karuane Galicije, ali i ubistava novinara u Grčkoj i Holandiji prošle godine. Bilo je nešto napretka, ali brojne ubice i grupe koje ih podržavaju još nisu privedene pravdi. To je problem čitave Evrope, ne isključivo Srbije i Crne Gore – jer je te slučajeve je teško procesuirati i odgovorne privesti pravdi. Sve dok preovlađuje nekažnjivost to stvara opasnu okruženje za istraživačko novinarstvo. I dok se to ne promeni i novinari ne budu zaista slobodni da rade svoj posao bez straha od odmazde ili nasilja – sloboda medija će i dalje trpeti.

Glas Amerike: Razgovaramo u okolnostima rata u Ukrajini i ruske invazije na tu zemlju. Da li je Balkan posebno ranjivo područje za propagandu i dezinformisanje koji su sastavni deo toga?

Vajzmen: Dezinformativne i propagandne kampanje cvetaju u okolnostima u kojima venu snažni nezavisni mediji – odnosno tamo gde su medijski sistemi pod kontrolom i postoje veze između vlasnika medija i političkog sistema. Balkan se može opisati kao mesto u kom su pluralizam i sloboda medija nedovoljno razvijeni. Reč je o području u kom se dezinformisanje snažnije ukorenjuje. To je najizraženije bilo u Srbiji u kojoj postoji politička privrženost vlasti Rusiji – i u kojoj postoje veze političara i vlasnika medija sa spoljnopolitičkim ciljevima i strategijom države. To je vrsta odnosa koja se odražava u narativu mejnstrim medija. Kada se gaji saveznički odnos sa Rusijom, to se odražava na narativ u velikom broju mejnstrim medija. To, nažalost, dovodi do pojačane propagande i dezinformisanja.

Glas Amerike: Paralelno sa ratom koji se vodi usled ruske invazije u Ukrajini – vodi se druga vrsta bitke: u oblasti informisanja. Da li su sve informacije koje ste do sada čuli o ratu u Ukrajini bile tačne?

Vajzmen: Često čujemo da je jedna od prvih žrtava rata istina. To se dešava i kada govorimo o invaziji na Ukrajinu. Svakako da je u ovakvim vremenima zaista teško i da su se pravila novinarstva izmenila. Ali, naravno, i dalje postoji profesionalno i nezavisno izveštavanje o Ukrajini, pa čak i u Rusiji – iako su brojni mediji te zemlje u egzilu. Trenutno se nalazimo u situaciji informacionog rata koji ugrožava istinito i nezavisno izveštavanje. Međutim, mislim da je moguće pronaći izvore pouzdanih vesti u obe zemlje. Teže je proveriti informacije i pronaći pouzdane izvore, ali oni su i dalje postojeći.

Glas Amerike: Da li je moguće istinito i nepristrasno izveštavati u ratnim okolnostima?

Vajzmen: U okolnostima i vremenima informativnog rata, novinari obe strane suočavaju se sa pritiscima da se pridržavaju nekakve proklamovane linije izveštavanja koju diktiraju vlada ili vojska. Tu se menjaju pravila, ali je prilikom izveštavanja važno držati se činjenica i uzdržavati se od iznošenja ličnih stavova i mišljenja. Proveravati svaku informaciju, kada je to moguće, i svesno se držati standarda viših od onih u redovnim okolnostima. Obavezno proveravati informacije koje pružaju vlasti ili vojska i razvijati što širu mrežu kontakata. Tako da su vam dostupna različita mišljenja i pogledi o brojnim pitanjima. Naravno, sve je to lakše reć i opisati – nego uraditi. Pogotovo kada je opasnost toliko blizu domu, kao što je to slučaj sa ukrajinskim novinarima. Sve postaje mnogo teže – razgovarao sam ukrajinskim urednicima koji su mi preneli da je sada mnogo teže objavljivati balansirane informacije. Da im lični stavovi i mišljenja ne nadjačaju nastojanja da izveštavaju na bazi činjenica. Ponavljam, tamo postoje profesionalni mediji pred kojima je mnoštvo izazova i grešaka, ali se drže osnovnih novinarskih vrednosti.

Glas Amerike: Da li je u ovom trenutku za jednog reportera najvažnija misija nepristrasnost i istinitost?

Vajzmen: U ratnom stanju te vrednosti postaju još važnije. Jedna od misija novinarstva je objavljivanje činjenica i nepristrasnih, nezavisnih informacija, kao i da građanima pruža tačne vesti o događajima. Takođe, sastavni deo svega toga je i pričanje priča. Tu govorimo o različitim vrstama novinarstva – koje su dostupne u Ukrajini. Takođe, međunarodnoj publici pruža sliku o tome što se dešava – što je jedna od uloga novinarstva u ovom trenutku. Teška, ali je ukrajinski mediji uspešno igraju.

Glas Amerike: U kolikoj meri su dezinformacije, ili lažne vesti i izveštavanje upotrebljavani tokom ruske agresije u Ukrajini?

Vajzmen: To je aktuelno već duži niz godina – ne samo od nedavnog jačanja kontrole medija koji je rezultirao sužavanjem prostora za rad nezavisnih ili istraživačkih medija. Taj prostor, koji je postojao, sada je ukinut. U takvom sistemu, znatan nivo kontrole, otvara put propagandi i širenju dezinformacija. Svi smo svedoci takve vrste izveštavanja – posebno o izgovorima za invaziju. Stvoren je i osnaživan narativ o kontekstu rata i aktuelnom ukrajinskom režimu. Od starta invazije bilo je raznih nastojanja, ne samo u smislu dezinformisanja, već i usmeravanja javnog mnjenja u vezi sa ratom i žrtvama. Kao i posledicama sukoba u smislu ljudskih života i ekonomskih posledica rata po Rusiju. Dakle, takav vid usmeravanja i stvaranja jedne vrste narativa unutar zemlje čija je svrha opravdavanje rata – su elementi koje smo videli u ruskim medijima. Bilo je pojedinih glasova i medijskih kuća koje su to uspevale da probiju. Tokom poslednja tri meseca nezavisni mediji u Rusiji svedeni su na izuzetke. Istisnuti su iz zemlje - i dogodio se masovni egzodus novinara. Drugi, poput Novaje gazete bili su primorani da okončaju rad strahujući od krivičnog gonjenja zbog zakonske regulative u Rusiji u koju spada i ona o navodnim stranim agentima. Novinari su zastrašeni, izloženi pritiscima. Nekadašnje oaze istine sada su presušile – tako da je aktuelan samo jedan narativ.

Glas Amerike: Ruskim državnim medijima širom sveta je onemogućeno da distribuiraju sadržaje uz obrazloženje da emituju dezinformacije. Je li to bila adekvatna reakcija?

Vajzmen: Potez Evropske unije da, na neki način, reguliše rad Sputnjika i Rusije danas - ranije se nije događao. Već duže vreme vode se debate o ulozi država u borbi osporavanja dezinformacija. Rat u Ukrajini očigledno je promenio okvir te debate. Mi smo zauzeli stav o tome kroz tri, prema našem mišljenju, ključna pitanja. Prvo je da se radi o odluci koju je doneo Evropski savet, politički akter, a ne pojedinačni nacionalni regulatori – koje bismo mnogo radije voleli da vidimo da donose odluke o zabrani emitovana sadržaja ili rada platformi. Druga stvar je objava Evropske unije da je zabrana tih medija u evropskim društvima ograničena, bez preciziranja kriterijuma o njihovom ukidanju – odnosno kada bi im rad ponovo bio omogućen. Tako da deluje da se radi o zabrani, koja nije zasnovana na kriterijumima. Treće pitanje na koje smo skrenuli pažnju bila je reakcija Rusije koja je zabranila rad emiterima poput Bi-Bi-Si-ja ili Dojče velea i drugima širom sveta što je stvorilo još izraženiji vakuum u informisanju i izazvalo našu veću zabrinutost. Čak i u vreme takozvanog informacionog rata – verujemo da je podrška snažnim nezavisnim medijima najbolji način suprotstavljanja dezinformacijama. Oni mogu vršiti provere i objavljivati činjenice. Stavovi koje smo izneli mogu biti osnova za buduću debatu o tome kakvu ulogu i u kom kapacitetu bi ovakvi emiteri trebalo da imaju u državama jer zabrana njihovog rada ide na ruku i ruskim vlastima.

Glas Amerike: Šta ukoliko borba protiv dezinformisanja plasmanom pouzdanih informacija nije moguća… Počeo je rat i bila je potrebna nekakva reakcija. Da li su te mere adekvatne – imajući u vidu kontekst u kome su donete?

Vajzmen: Evropski savet i države članice odlučile su da reaguju. Mislim da je još prerano govoriti da li je njihova odluka bila ispravna ili ne. Lako je uočiti da u tom ekstremnom slučaju postoje opravdanja za kršenje regulative i poteza koji se mogu povući u vezi sa takvom vrstom emitera. Međutim, verujemo da su zabrinutosti koje imamo i dalje validne. A, u kolikoj meri je tako nešto promenilo narativ ili balans argumenta o ulozi države u ograničavanju rada medija… Moglo bi imati efekte u daljoj budućnosti.

Glas Amerike: Mogu li se ruski državni mediji smatrati delom ratne mašinerije?

Vajzmen: Posmatrajući konkretno “Sputnjik” i “Rusiju danas” jasno je da se ne radi o regularnim medijima. U njima ne rade regularni novinari i urednički proces donošenja odluka ne odvija se u skladu sa uobičajenom novinarskom praksom dok način upravljanja i veze sa vlastima idu u žestoku krajnost. Nije moguće tretirati ih kao regularan medij. Gledao sam intervju sa jednim od urednika “Sputnjika” na nekom od ruskih državnih medija koji se zalagao za jaču državnu cenzuru u ruskom društvu - tvrdeći da je krizu na unutrašnjem planu uzrokovalo otvaranje i period veće slobode govora. Tvrdio je da je zarad stabilnosti Rusije potrebno osnažiti kontrolu nad protokom informacija – što, ni na koji način, ne odgovara standardnim novinarskim vrednostima. To je najjasnija ilustracija da se ne radi o regularinim i nezavisnim novinarskim telima – već agentima propagande u Rusiji i treba ih tretirati kao takve. Ukoliko to tako sagledate, jasno je da su deo ruske ratne mašinerije i da su učestvovali u kreiranju povoda i narativa za rusko društvo i građane o tome zašto se vodi rat protiv Ukrajine.

Glas Amerike: Da li se takva upotreba glasila može smatrati opasnom i sprečiti se na neki drugi način, osim zabranom?

Vajzmen: Može se smatrati opasnom u meri u kojoj se koriste za ispunjenje političkih ili vojnih ciljeva i kada su u potpunosti usklađeni sa spoljnom ili vojnom politikom i narativom jedne zemlje. Postaje opasno u okolnostima potpunog nedostatka medijskog pluralizma i drugih narativa unutar države čiji je sistem autoritaran. Prevencija takve vrste ekstremne kontrole nad medijima ostvaruje se primenom sistema podele vlasti i zakona koji sprečavaju podrivanje pluralizma. Nijedan od ovih zaštitnih mehanizama ne postoji u Rusiji - tako da sredstva za prevenciju ne postoje. Nije moguće govoriti o verovatnoćama da će u Rusiji doći do bilo kakvih promena, jer putanja kojom se ta zemlja kreće ukazuje da se sve viđe udaljava od bilo kakvog vida demokratije.

Glas Amerike: Novinari koji izveštavaju sa bojnog polja često su žrtve rata. Ko za to treba da odgovara?

Vajzmen: Ratna područja najopasnija su po život izveštača – tek onda slede atentati ili ubistva čiji su počinioci povezani sa organizovanim kriminalom. Učestalo pozivamo učesnike ratova i sukobljene strane da poštuju obeležja novinara i uzdrže se od upotrebe oružja u civilnim područjima iz kojih novinari izveštavaju. Međutim, kao što smo uvideli u Ukrajini novinari i civili žrtve su ruskih trupe. Postoje jasni dokazi da su ruske trupe ciljale novinare iako su se identifikovali kao medijski profesionalci – koristeći oznake na vozilima ili pancire.

U drugim slučajevima, novinari su zarobljavani na okupiranim teritorijama i postoje dokazi da je nad njima vršena odmazda – da su stradali jer su bili novinari. Ubijani su sa predumišljajem. Naravno, nikada neće biti moguće zaštititi sve novinare koji izveštavaju iz ratnih područja. Radi se o neverovatno opasnim mestima – sa kojih će neki od njih uvek želeti ili morati da izveštavaju. Ali, postoje koraci koji mogu uticati na povećanje bezbednosti novinara: obezbeđivanjem da raspolažu najboljom zaštitnom opremom, sarađujući sa poznavaocima lokalnih prilika i ljudima koji raspolažu obaveštajnim podacima sa terena. Ipak, nemoguće je doskočiti svim tim rizicima.