Krajem marta svet je obišla vest o velikom uspehu američkih lekara koji su jednom teško povređenom mladiću presadili čitavo lice. Jedan od lekara u timu koji je sproveo presađivanje bio je Amerikanac srpskog porekla, dr Branko Bojović, koji se ljubazno odazvao našoj molbi za razgovor.
Doktor Bojović je rođen pre 35 godina u gradiću Lakavana, nedaleko od Bafala, u državi Njujork. Opštu i plastičnu hirurgiju specijalizovao je na Medicinskom fakultetu univerziteta Harvard, a mikro i kraniofacijalnu hirurgiju u Baltimoru.
Kada je šef Odeljenja za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju i vođa tima koji je obavio transplantaciju doktor Eduardo Rodriges predstavljao novinarima hirurge koji su zajedno sa njim izvršili presađivanje, doktor Bojović je bio prvi pozvan na podijum.
Ovo nije bila prva transplantacija lica. U svetu je to ranije učinjeno 22 puta. Ali dr Bojović kaže da se ova operacija razlikovala po dvema važnim karakteristikama.
„Prva je što je, kada pogledate ukupnu kombinaciju kosti, mišića, mekog tkiva, nerava, arterija, vena i kože, ovo bila najobimnija operacija do sada. A kada pogledate njen krajnji rezultat mislim da smo bili u stanju da sakrijemo mnoge rezove koji su u drugim presađivanjima ostali na veoma vidnim mestima. Kada bi se naš pacijent šetao ulicom mnogi ne bi primetili da ima presađeno lice“, kaže dr. Bojović
Operacija presađivanja trajala je 36 sati i u njoj je učestvovalo 6 hirurga, 6 anesteziologa, 20 pomoćnih stručnjaka u operacionim salama i čitava četa pomoćnog osoblja. Kako je šef tima, doktor Rodrigez, rekao novinarima – sve u svemu, tokom pet dana, sa pacijentom i operacijom je bilo u vezi oko 110. ljudi. Doktora Bojovića smo pitali šta je bio njegov zadatak.
„Moj posao je bio da našeg pacijenta pripremim za presađivanje lica koje je pripremano u susednoj sali. U suštini, trebalo je da sve strukture njegovog lica otvorim za spajanje arterija, vena i nerava. Takođe sam uklonio sve ožiljke i instrumente koji su mu bili ugrađeni, i sve ranije nadoknađivane koštane delove. Drugim rečima, moja odgovornst je bila da pripremim pacijenta za presađivanje novog lica“.
Doktor Bojović kaže da je tokom 36 sati imao samo tri kratke pauze i da ne veruje da je bilo ko od njegovih kolega istinski spavao za to vreme. Bili smo puni energije, kaže on, bilo nam je stalo da operacija uspe. Ali neke stvari otišle su dalje nego što se očekivalo.
„Bili smo iznenađeni kada je već prve nedelje pacijent rekao da bi želeo da se obrija, naravno ne sam, jer se osećaj dodira još nije povratio, ali očekujemo da hoće. Pere i zube, koje ranije nije imao, a sada ima i gornju i donju vilicu. Brije se i nastoji da mu lice izgleda dobro kao vaše i moje lice“.
Doktor Bojović kaže da će drugi slični medicinski centri u svetu imati priliku da proučavaju iskustva stečena u Šok i trauma centru Merilendskog univerziteta.
„Vrlo smo zainteresovani da u odgovarajućem trenutku podelimo sa njima šta smo specifično modifikovali u smislu ranijih iskustava i šta smo saznali iz našeg iskustva transplantacije lica. Postoji nada da će to doneti novu eru u načinu razmišljanja o takvim transplantacijama. Slični pacijenti u svetu podvrgavaju se višestrukim operacijama, ali tehnologija koja nam je na raspolaganju nikada ne može da im zameni sve što su izgubili. Zbog toga je područje transplantacije lica postalo tako važno. Što se javnost bude više upoznavala sa rezultatima koji su doveli do toga da kada na ulici sretnete osobu sa presađenim licem to ne možete da primetite, to će ljudi biti spremniji da lice i druge organe zaveštaju za presađivanje“, kaže dr Bojović
Kako se pacijent sada oseća?
„Stvar se odvija veoma dobro posle gotovo tri nedelje. Iako smo još u ranom postoperativnom periodu, nekih većih komplikacija nema. Ono što nas najviše zabrinjava je mogućnost odbacivanja stranog tkiva i zato je pacijent pod pažljivim nadzorom“.
Za sebe dr Bojović kaže da, iako je rođen u Americi, često posećuje svoje rođake u Srbiji.
„Moji roditelji su u meni i mojoj sestri nekako… odmalena smo uvek znali ko smo i šta smo i srpstvo je uvek bilo nešto što smo mi bili baš ponosni o tome. I do dan danas takvi smo“, rekao je doktor Bojović