Iako se vlasti hvale da je Beograd bezbedan grad, plan policije je da u roku od dve godine na ulice glavnog grada postavi ukupno hiljadu novih nadzornih kamera visoke rezolucije, opremljenih softverom za prepoznavanje lica. Dok policija tvrdi da će se time povećati bezbednost u gradu, predstavnici civilnog sektora upozoravaju na moguće zloupotrebe ovog sistema, kao i ugrožavanje privatnosti Beograđana koje će doneti toliki broj kamera.
Već i sama najava iz vrha policije da će u kratkom na ulicama Beograda biti postavljeno hiljadu najsavremenijih kamera za video nadzor bila je dovoljna da se javnost u Srbiji ozbiljno pokrene. Pre svih, predstavnici civilnog sektora koji se bave pitanjima bezbednosti, upozorili su na manjak garancija iz policije da ovoliki broj kamera neće dodatno ugroziti privatnost građana, niti da je mogućnost zloupotrebe video nadzora svedena na minimum:
"U okruženju gde ne postoje jake institucije, gde demokratija na neki način nazaduje, građani bi trebalo da se brinu o tome kako će njihovi podaci da se skupljaju i kako će da se koriste. Dok bi politički odlučioci trebalo da naprave sistem u kome će se bilo kakve zloupotrebe moći ograničiti", kaže Saša Đorđević iz Beogradskog centra za ljudska prava.
"Činjenica da padamo u implementaciji ljudskih prava, a istovremeno želimo da uvedemo hiljadu kamera i smatramo da to nije nikakav rizik po privatnost kao osnovno ljudsko pravo, jeste problematično. Naši funkcioneri moraju da shvate da uvođenje hiljadu kamera jeste udarac na privatnost", ističe Danilo Krivokapić iz Share fondacije.
Za razliku od susedne Hrvatske, gde je upotreba kamera za video nadzor vrlo jasno definisana jednim zakonom, u Srbiji je ova oblast regulisana parcijalno - kroz Zakon o policiji, Zakon o privatnom obezbeđenju ili Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima:
"Najveći problem je što video nadzor u Srbiji uopšte nije definisan na pravi način, zapravo postoji neka pravna praznina. Novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je imao šansu, ali nije uredio ovu oblast iako je bila idealna prilika za tako nešto", smatra Krivokapić.
"Svi ostali zakoni to na jedna način ne regulišu dobro, kao što je na primer u Hrvatskoj. Tačno se kako se snima, šta se snima, ko može da ima pristup tim podacima, kako se to dalje distribuira, šta se radi sa tim podacima, koja je svrha, kako se štiti privatnost, što je najznačajnije", ukazuje Đorđević.
S obzirom na to da je Srbija zemlja koja poslednjih godina pada na svetskim listama koje bave ljudskim pravima i slobodama, i u kojoj su sve poluge vlasti u rukama jedne stranke, sumnja u mogućnost zloupotrebe kamera za video nadzor deluje prilično opravdano:
"Građani ne znaju da li je iza onaj koji snima profesionalac, i da li ti podaci neće da budu zloupotrebljeni u neke dnevnopolitičke svrhe. A bilo je mnoštvo primera u našoj zemlji, gde su se upravo lični podaci koristili za različite političke "fajtove" između različitih političkih protivnika", podseća Đorđević.
Sa ovakvom moćnom tehnologijom, modernim softverima za prepoznavanje lica i bazama podataka koje policija svakako ima, ukoliko ne bi bile u pravim, dobro obučenim rukama, kamere za video nadzor mogu lako da se pretvore u svoju suprotnost:
"Nije najbitnije ko je trenutno na vlasti. Mislim da je suština da ovakav mehanizam daje mogućnost svakome ko je na vlasti da kontroliše svakog građanina ove zemlje. Ako imate potpuni nadzor u jednom gradu, mogućnosti su neverovatne. Mi sad ne treba uopšte da razmišljamo o tome šta su nečije namere", kaže na kraju Krivokapić.
Reklo bi se da su u ovoj priči u pravu i jedni i drugi - tvrdnje da će veliki broj kamera podići bezbednost građana na viši nivo i olakšati rad policije svakako su tačne, kao što su tačna i upozorenja da iskušenja koja donosi ovakva tehnologija jako velika. Naći pravu meru između bezbednosti i privatnosti biće ozbiljan posao za vlasti u Srbiji.
