Amerikanci ovog meseca obeležavaju 50. godišnjicu Oproštajne besede predsednika Dvajta Ajzenhaura, u kojoj je upozorio naciju na opasnost od rastućeg vojno-industrijskog kompleksa u zemlji. Ajzenhauer, koga su Amerikanci od milošte zvali Ajk, smatrao je da bi taj fenomen mogao da ugrozi demokratske procese u Americi. U razgovoru za Glas Amerike, Ajkova unuka i predsednica Ajzenhaurovog instututa u Vašingtonu, Suzan Ajzenhauer, govori o njegovom političkom nasleđu.
Dvajt Dejvid Ajzenhauer, 34. predsednik Sjedinjenih Država, stupio je na najviši položaj u zemlji ovenčan slavom kao glavnokomandujući pobedničkih savezničkih snaga u Evropi, u Drugom svetskom ratu, u kojem su pustoš i stradanja dostigla nivo bez presedana u ljudskoj istoriji.
Na položaju predsednika ostao je dva mandata, na početku Hladnog rata, prožetog napetostima i nuklearnim pretnjama između SAD i SSSR-a. Istoričari često nazivaju Ajzenhauera politčkim realistom, koji je budno branio zemlju od sovjetske pretnje, ali aktivno radio na učvršćivanju mira i na širenju međunarodne saradnje.
Na svečanosti osnivanja Organizacije severnoatlantskog sporazuma 1949. - iste godine kada je proizvedena i prva sovjetska atomska bomba – Ajzenhauer je isticao da je NATO bedem mira, a ne instrument rata.
„Ovo je prvi put u istoriji da je jedno savezničko sedište osnovano u cilju mira, očuvanja mira, a ne za vođenje rata,“ rekao je Ajzenhauer.
1951. Ajzenhauer je postao prvi glavnokomandujući NATO saveza. Četrdeset godina kasnije, Sovjetski Savez je pao i Hladni rat je okončan, a da nije ispaljen ni jedan metak. Američku rastuću moć po završetku Drugog svetskog rata, Ajzenhauer je upotrebio u cilju promovisanja mira i saradnje u svetu, kaže njegova unuka i predsednica Ajzenhauerovog instituta, Suzan Ajzenhauer.
„Ideja je bila da Amerika bude inspiracija i primer ekonomske i moralne prednosti demokratskog načina života. To nije bilo samohvalisanje, niti nastojanje da se drugima govori kako treba da se organizuju. Reč je o liderstvu na osnovu primera i inspirisanja ljudi da prihvate jedan određen sistem vrednosti. U sve to je takođe ulagan veoma veliki trud“, kaže Suzan Ajzenhauer.
Dvajt Ajzenhauer je verovao u multilateralizam. Čvrsto je podržavao Ujedinjene nacije, pred kojima je sam iznosio ideje za rešavanje pitanja međunarodne bezbednosti. U decembru 1953. inicirao je program nazvan Atomi za mir, koji je doveo do stvaranja Međunarodne agencije za atomsku energiju. Cilj tog tela ostao je isti sve do danas: sprečavanje širenja tehnologije za izgradnju atomskog oružja.
Ajzenhauer je bio i strateg. Planirao je na duge staze i vodio računa o solventnosti zemlje. Suzan Ajzenhauer kaže da je njegova administracija, na primer, u sastav Saveta za nacionalnu bezbednost uključila finansijske i budžetske zvaničnike.
„Direktor budžeta i sekretar za finansije su prisustvovali svim sastancima Saveta za nacionalnu bezbednost. Bukvalno svaka odluka o angažmanu u inostranstvu morala je ima i obračun eventualnih troškova. Za Ajzenhauera, privredno zdravlje i finansijska likvidnost bili su podjednako važni kao vojna moć i odbrana zemlje“, kaže njegova unuka.
Na kraju svog drugog mandata 1961, Ajzenhauer je u svojoj oproštajnoj besedi želeo da ukaže na opasne posledice naoružavanja tokom Hladnog rata. Bio je zabrinut da bi rastući vojno-industrijski kompleks mogao da ugrozi demokratske temelje američkog društva.
„Govorio je o fenomenu vojno-industrijskog kompleksa i njegovom političkom uticaju, bilo da je taj uticaj nameran ili puka posledica opsega takve sprege“, kaže Suzan Ajzenhauer.
Ajzenhauer je takođe bio zabrinut da bi dalja ekspanzija vojne industrije mogla da potkopa druge ekonomske aktivnosti.
„Bio je to sofisticiran koncept. To su bila dragocena vremena, kada je još uvek mogao da se vodi sofisticiran razgovor sa američkim narodom“, kaže ona.
Cilj Ajzenhauerovog govora, zaključila je Suzan Ajzenhauer, bilo je podsticanje ljudi da razmišljaju o budućnosti i o zemlji kao celini.