Gusti smog koji obavija mnoge kineske gradove ovih dana je bio u fokusu kineskih medija, ali pažnju privlači i drugi ekološki problem – zagadjenje vode. Dopisnik Glasa Amerike iz Pekinga izveštava o komplikovanoj debati povodom bojazni o kvalitetu pijaće vode u Kini.
Kada su nedavno hemikalije zagadile vodu u jednoj reci na severu Kine, vlastima je trebalo pet dana da objave informaciju o tom slučaju. I mada se gradonačelnik pogodjenog grada javno izvinio, dok su menadžeri u fabrici odgovornoj za zagadjenje smenjeni, pijaća voda je bila zagadjena u još nekoliko gradova nizvodno od izvora kontaminacije, dok je poverenje javnosti u vladu dodatno uzdrmano.
Prema zvaničnim statističkim podacima, u Kini se godišnje dogodi oko 1,700 incidenata kontaminacije vode dok je oko 40 odsto reka u zemlji kontaminirano. Prirodni Izvori pijaće vode su velikim delom zagadjeni, ali ih je takodje sve manje. Debata o kvalitetu pijaće vode je najintenzivnija u prestonici Pekingu. Žao Feihong je istraživač u Pekinškom udruženju za zdravstvenu zaštitu.
„Od oko stotinu reka na širem području Pekinga samo dve ili tri mogu da se koriste sa snabdevanje pijaćom vodom i te reke su jedine čiju vodu vlada štiti. Iz tih reka dobijamo pijaću vodu. Ostale reke, ako nisu presušile, zagadjene su industrijskim otpadom.“
Žao i njen muž, takodje istraživač – ekolog, došli su nedavno u centar pažnje, kako na internetu tako i u državnim medijima, pošto su priznali da nisu popili ni kap vode iz pekinškog vodovoda već 20 godina.
Njihova priča pojavila se u medijima otprilike u isto vreme kada je gradska uprava Pekinga po prvi put objavila podatke o kvalitetu vode. Žao kaže da je to korak u pravom smeru, imajući u vidu da je to pitanje u Kini dugo smatrano državnom tajnom.
„Činjenica da ti podaci mogu da se objave svakako predstavlja poboljšanje za gradjane koji će imati potpuniju informaciju o kvalitetu vode koju piju, ali mislim da to nije dovoljno.“
Žao objašnjava da objavljivanje podataka o kvalitetu vode svaka tri meseca nije dovoljno već da bi vlasti trebalo da obaveste javnost o tome šta treba preduzeti u slučajevima vanrednih situacija koje utiču na pijaću vodu.
Hao Jungang se uključio u debatu o vodi kada je nedavno na kineskom mikro-blog sajtu Veibo, sličnom tviteru, objavio fotografije taloga koji sa nakupio u vodi iz slavine u njegovom stanu.
"Nisam očekivao da će interesovanje biti tako veliko. Medjutim, ljudi danas imaju sve veća očekivanja u pogledu kvaliteta života, što uključuje i kvalitet vode, bezbednost hrane, zagadjenje vazduha, pa čak i zagušenje saobraćaja.“
Poput mnogih stanovnika Pekinga, Hao kaže da koristi vodu iz česme za pranje sudja, ali da za kuvanje koristi filtriranu vodu. On dodaje da veruje zvaničnicima koji tvrde da je voda bezbedna na svom izvoru, posle prečišćavanja, ali da do zagadjenja dolazi u gradskoj vodovodnoj mreži.
Kada su nedavno hemikalije zagadile vodu u jednoj reci na severu Kine, vlastima je trebalo pet dana da objave informaciju o tom slučaju. I mada se gradonačelnik pogodjenog grada javno izvinio, dok su menadžeri u fabrici odgovornoj za zagadjenje smenjeni, pijaća voda je bila zagadjena u još nekoliko gradova nizvodno od izvora kontaminacije, dok je poverenje javnosti u vladu dodatno uzdrmano.
Prema zvaničnim statističkim podacima, u Kini se godišnje dogodi oko 1,700 incidenata kontaminacije vode dok je oko 40 odsto reka u zemlji kontaminirano. Prirodni Izvori pijaće vode su velikim delom zagadjeni, ali ih je takodje sve manje. Debata o kvalitetu pijaće vode je najintenzivnija u prestonici Pekingu. Žao Feihong je istraživač u Pekinškom udruženju za zdravstvenu zaštitu.
„Od oko stotinu reka na širem području Pekinga samo dve ili tri mogu da se koriste sa snabdevanje pijaćom vodom i te reke su jedine čiju vodu vlada štiti. Iz tih reka dobijamo pijaću vodu. Ostale reke, ako nisu presušile, zagadjene su industrijskim otpadom.“
Žao i njen muž, takodje istraživač – ekolog, došli su nedavno u centar pažnje, kako na internetu tako i u državnim medijima, pošto su priznali da nisu popili ni kap vode iz pekinškog vodovoda već 20 godina.
Njihova priča pojavila se u medijima otprilike u isto vreme kada je gradska uprava Pekinga po prvi put objavila podatke o kvalitetu vode. Žao kaže da je to korak u pravom smeru, imajući u vidu da je to pitanje u Kini dugo smatrano državnom tajnom.
„Činjenica da ti podaci mogu da se objave svakako predstavlja poboljšanje za gradjane koji će imati potpuniju informaciju o kvalitetu vode koju piju, ali mislim da to nije dovoljno.“
Žao objašnjava da objavljivanje podataka o kvalitetu vode svaka tri meseca nije dovoljno već da bi vlasti trebalo da obaveste javnost o tome šta treba preduzeti u slučajevima vanrednih situacija koje utiču na pijaću vodu.
Hao Jungang se uključio u debatu o vodi kada je nedavno na kineskom mikro-blog sajtu Veibo, sličnom tviteru, objavio fotografije taloga koji sa nakupio u vodi iz slavine u njegovom stanu.
"Nisam očekivao da će interesovanje biti tako veliko. Medjutim, ljudi danas imaju sve veća očekivanja u pogledu kvaliteta života, što uključuje i kvalitet vode, bezbednost hrane, zagadjenje vazduha, pa čak i zagušenje saobraćaja.“
Poput mnogih stanovnika Pekinga, Hao kaže da koristi vodu iz česme za pranje sudja, ali da za kuvanje koristi filtriranu vodu. On dodaje da veruje zvaničnicima koji tvrde da je voda bezbedna na svom izvoru, posle prečišćavanja, ali da do zagadjenja dolazi u gradskoj vodovodnoj mreži.