Bivši direktor Međunarodne krizne grupe i dobar poznavalac prilika na Balkanu Džems Huper kaže da je glavni zadatak nedavne posete državne sekretarke Hilari Klinton Srbiji i Kosovu, bilo podsticanje dijaloga između Beograda i Prištine.
Džejms Huper kaže da Hilari Klinton nije slučajno doputovala sa Ketrin Ešton, šeficom evropske diplomatije.
“To je bila namerna zajednička američko-evropska poseta prestonicma u regionu. Mislim da je Ketrin Ešton nastojala da izvuče poslednju moguću podršku za jačanje dijaloga između Beograda i Prištine do kraja mandata sekretarke Klinton. Njih dve su, inače, odlično sarađivale”.
Međutim, Huper smatra da sadašnji dijalog nema izgleda na uspeh.
„Po mom mišljenju, dijalog neće uspeti. Međutim, to i nije glavno pitanje, već da li će SAD i EU moći da podignu dijalog na viši nivo. Smatram da su predsednik Tomislav Nikolić i njegova stranka odlučili da ne koriste uobičajenu retoriku, koja je korišćena u prošlosti ograničavajući akciju na nekoliko frontova. Za njih je naravno važno da istaknu da će zaštiti interese Srba koji žive na Kosovu, Bosni i Hercegovini i drugde, što se može učiniti na više načina. Zadržali su mogućnost više opcije, čekajući na ishod američkih predsedničkih izbora, posle čega će razmotriti u kojem se smeru kreće dijalog sa Kosovom. Mislim da su time uspeli da se postave kao potencijalno konstruktivni partner Zapada“.
Huper dodaje da uspeh u normalizaciji dijaloga između Beograda i Prištine iziskuje izmenu sadašnjeg dnevnog reda.
“Dijalog neće uspeti, jer se ne održava na dovoljno visokom nivou. Moja ocean je da je Kosovo spremno za ‘veliko rešenje’. Mislim da su ‘naprednjaci’ svesni toga. Mislim da je i kosovska vlada svesna toga. Ali nisam siguran da je Zapad, odnosno Amerika zajedno sa našim evropskim saveznicima - svesna toga. Postoji opasnost da ne bude iskorišćena nova šansa koja se pojavila sa izborom Nikolića i sa njegovom vladom koja bi mogla da pomogne pravi napredak ne samo u vezi sa sa Kosovom, nego i kada se radi o Bosni i Hercegovini. Mislim da treba da proverimo da li se to sve može ostvariti. Lično mislim da može”.
Huper predlaže sledeće:
“Razgovor bi morao da bude usredsređen na pitanje severnog Kosova, odnosno Mitrovice. To podrazumeva izradu plana koji bi omogućio značajnu autonomiju tog područja. Plan bi polazio od realne situacije na terenu. Međutim, ta velika autonomija ne bi narušavala suverenitet Kosova. Priština bi morala da se ophodi prema toj autonomiji, da tako kažem, na veoma obazriv i konstruktivan način. Da bi se to moglo ostvariti potrebno je omogućiti Kosovu da postane članica Ujedinjenih nacija. To ne znači da bi Srbija morala da prizna Kosovo, niti da uspostavlja diplomatske odnose sa Prištinom, niti verujem da bi Nikolić i Tači preko noći postali prijatelji.
Ideja je da ustupak jedne strane ne znači gubitak za drugu stranu. Drugim rečima, i Srbija i Kosovo bi bili na dobitku. Priština bi postala članica Svetske organizacije, a Srbija bi najzad mogla da ostavi iza sebe prošlost i pitanje koje destruktivno deluje na političke tokove unutar zemlje i stvara loš utisak o Srbiji na međunarodnom planu. Mislim da je moguće postići dogovor koji ne bi ugrozio fundamentalne interese Srbije. Pored toga takvo rešenje otvorilo bi Srbiji i put do ubrzane evropske reintegracije. Srbija bi takođe mogla da računa na pojačani interes zapadnih poslovnih krugova - ona ne bi više bila samo politički nego i ekonomski partner Zapada”.
Džejms Huper kaže da Hilari Klinton nije slučajno doputovala sa Ketrin Ešton, šeficom evropske diplomatije.
“To je bila namerna zajednička američko-evropska poseta prestonicma u regionu. Mislim da je Ketrin Ešton nastojala da izvuče poslednju moguću podršku za jačanje dijaloga između Beograda i Prištine do kraja mandata sekretarke Klinton. Njih dve su, inače, odlično sarađivale”.
Međutim, Huper smatra da sadašnji dijalog nema izgleda na uspeh.
„Po mom mišljenju, dijalog neće uspeti. Međutim, to i nije glavno pitanje, već da li će SAD i EU moći da podignu dijalog na viši nivo. Smatram da su predsednik Tomislav Nikolić i njegova stranka odlučili da ne koriste uobičajenu retoriku, koja je korišćena u prošlosti ograničavajući akciju na nekoliko frontova. Za njih je naravno važno da istaknu da će zaštiti interese Srba koji žive na Kosovu, Bosni i Hercegovini i drugde, što se može učiniti na više načina. Zadržali su mogućnost više opcije, čekajući na ishod američkih predsedničkih izbora, posle čega će razmotriti u kojem se smeru kreće dijalog sa Kosovom. Mislim da su time uspeli da se postave kao potencijalno konstruktivni partner Zapada“.
Huper dodaje da uspeh u normalizaciji dijaloga između Beograda i Prištine iziskuje izmenu sadašnjeg dnevnog reda.
“Dijalog neće uspeti, jer se ne održava na dovoljno visokom nivou. Moja ocean je da je Kosovo spremno za ‘veliko rešenje’. Mislim da su ‘naprednjaci’ svesni toga. Mislim da je i kosovska vlada svesna toga. Ali nisam siguran da je Zapad, odnosno Amerika zajedno sa našim evropskim saveznicima - svesna toga. Postoji opasnost da ne bude iskorišćena nova šansa koja se pojavila sa izborom Nikolića i sa njegovom vladom koja bi mogla da pomogne pravi napredak ne samo u vezi sa sa Kosovom, nego i kada se radi o Bosni i Hercegovini. Mislim da treba da proverimo da li se to sve može ostvariti. Lično mislim da može”.
Huper predlaže sledeće:
“Razgovor bi morao da bude usredsređen na pitanje severnog Kosova, odnosno Mitrovice. To podrazumeva izradu plana koji bi omogućio značajnu autonomiju tog područja. Plan bi polazio od realne situacije na terenu. Međutim, ta velika autonomija ne bi narušavala suverenitet Kosova. Priština bi morala da se ophodi prema toj autonomiji, da tako kažem, na veoma obazriv i konstruktivan način. Da bi se to moglo ostvariti potrebno je omogućiti Kosovu da postane članica Ujedinjenih nacija. To ne znači da bi Srbija morala da prizna Kosovo, niti da uspostavlja diplomatske odnose sa Prištinom, niti verujem da bi Nikolić i Tači preko noći postali prijatelji.
Ideja je da ustupak jedne strane ne znači gubitak za drugu stranu. Drugim rečima, i Srbija i Kosovo bi bili na dobitku. Priština bi postala članica Svetske organizacije, a Srbija bi najzad mogla da ostavi iza sebe prošlost i pitanje koje destruktivno deluje na političke tokove unutar zemlje i stvara loš utisak o Srbiji na međunarodnom planu. Mislim da je moguće postići dogovor koji ne bi ugrozio fundamentalne interese Srbije. Pored toga takvo rešenje otvorilo bi Srbiji i put do ubrzane evropske reintegracije. Srbija bi takođe mogla da računa na pojačani interes zapadnih poslovnih krugova - ona ne bi više bila samo politički nego i ekonomski partner Zapada”.