Posle smrti bivšeg predsednika Gruzije i poslednjeg ministra spoljnih poslova Sovjetskog Saveza, Eduarda Ševarnadzea, Bejker je u Vašington Postu objavio autorski članak nazvan “Moj prijatelj – Eduard Ševarnadze.” Ševarnadze i Bejker, koji su krajem 80-ih saradjivali u nastojanjima da se okonča hladni rat, prema Bejkerovim rečima, od političkih protivnika vremenom su postali dobri prijatelji.
U razgovoru za Glas Amerike, bivši državni sekretar, koji je danas počasni predsednik Instituta za javnu politiku Džejms Bejker u Teksasu, osvrnuo se na Ševarnadzeovo nasledje, posebno u svetlu današnje klime u Rusiji i previranja u bivšim sovjetskim republikama.
Bivši državni sekretar SAD Džejms Bejker ističe da je ključno nasledje Eduarda Ševarnadzea što je, zajedno sa bivšim sovjetskim predsednkom Mihailom Gorbačovom, odbio da primeni silu da bi sačuvao sovjetsku imperiju.
“Mislim da, nažalost, Ševarnadze i Gorbačov danas nisu nimalo cenjeni u Rusiji. Razlog je što je tranzicija sa autoritarnog režima na demokratiju i slobodna tržišta veoma teška. Mnogim ljudima je u tranziciji, posebno njenim ranim danima, bilo gore nego pod autoritarnom komunističkom vladavinom. Tako da, dok mogu da razumem gledišta Rusa koji misle da su Ševarnadze i Gorbačov pustili Sovjetski Savez niz vodu kao drugu svetsku supersilu, ne slažem se sa tim. Mislim da je mnogim ljudima na svetu danas daleko bolje jer su ta dvojica bili spremni da doprinesu mirnom okončanju hladnog rata.”
Bejker ističe da su zahvaljujući tome, milioni u centraloj i istočnoj Evropi dobili mogućnost da iskuse slobodu, demokratiju i prednosti slobodnog tržišta.
“Verujem da ljudi širom sveta žele slobodu – slobodu govora, veroispovesti, učešća u transparentnim i otvorenim poslovnim transakcijama, žele vladu koja će poštovati tu želju za slobodom. Mislim da duh slobode nije nešto što se može vratiti u bocu. Ne kažem da se to danas dešava u Rusiji, ali verujem da je ono što su Gorbačov i Ševarnadze uradili, iako se danas generalno osudjuje u Rusiji, bilo izuzetno važno za milione ljudi u centralnoj i istočnoj Evropi i mnogim bivšim republikama SSSR-a i ostaje tako i danas.”
Iako priznaje da su Ševarnadzeovi rezultati na položaju predsednika Gruzije manje nedvosmisleni, Bejker ističe da to ne sme da zaseni Ševarnadzeova dostignuća na mestu ministra spoljnih poslova SSSR-a. Ipak, odnosi SAD i Rusije su na najnižem nivou od vremena Hladnog rata posle izbijanja krize u Ukrajini. Na pitanje da li su SAD, posle pada Sovjetskog Saveza, propustile neku istorijsku priliku da pomognu Rusiji da uspostavi demokratske institucije, Bejker kaže da je lako spekulisati sa naknadnom pameću ali ipak izdvaja jednu šansu.
“Treba imati u vidu da su 1991., kada je došlo do raspada SSSR-a, SAD bile u teškoj recesiji i same u lošem ekonomskom položaju. Moglo bi se reći da je tada trebalo da se uradi vise, pa čak i ranije, još posle kraja Drugog svetskog rata, ali lako je nagadjati kada znaš šta se dogodilo. Verujem da je postojala šansa možda 1993. ili 94, sa transformcijom NATO-a u više politički savez, da se dozvoli Rusiji da postane članica NATO-u. Ja sam čak napisao autorski članak o tome u Njujork Tajmsu, u kojem sam rekao da, ako Rusija zaista želi da prigrli demokratiju i slobodno tržište, za nju treba da bude mesta u NATO-u, čiji je karakter u to vreme bio više politički nego bezbednosni. Žao mi je što to nije učinjeno i mislim da je to možda propuštena šansa.”
