Članovi porodica dece ubijene u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu, podneli su početkom ovog meseca privatnu tužbu protiv dečaka (14) osumnjičenog za ubistvo i protiv njegovih roditelja, za naknadu nematerijalne štete. Istovremeno - kako su preneli beogradski mediji - porodica jednog nastradalog deteta podnela je tužbu protiv države, dok je porodica druge žrtve tužila i školu. Mediji prenose da je tužilaca ukupno 27.
Sagovornici Glasa Amerike kažu da roditelji apsolutno imaju zakonsko pravo na tužbu za nadoknadu nematerijalne štete, da takve tužbe nisu retkost u pojedinačnim slučajevima ubistva, ali i postavljaju pitanje kolika je odgovornost države, njenih aktera i opšteg stanja u društvu za tragediju u Ribnikaru.
U Srbiji do ove godine nije bilo masovnih ubistava, u kojim je maloletnik ubio maloletnike, ali jeste bilo individualnih slučajeva.
"Međutim, bez obzira da li je masovno ubistvo ili neko drugo, činjenica je da kada jedno lice ubije drugo, neko ima pravo na naknadu nematerijalne štete, a kada maloletnik ubije nekoga, za maloletnika odgovaraju njegovi roditelji", kaže za Glas Amerike beogradski advokat Čedomir Stojković.
"Bez obzira na to što je ovo strašan čin, neviđen kod nas, zakon reguliše slučajeve vrlo jasno i roditelji koji trpe duševnu bol zbog gubitka svoje dece imaju pravo da tuže ubicu svog deteta", kaže on.
Da je ubica punoletan, nastavlja Stojković, tužili bi njega i tražili naknadu nematerijalne štete, koja u slučaju presude u praksi nekad bude 10.000 ili 20.000 evra.
Stojković podseća da su u ovom slučaju roditelji obavezni da nadoknade štetu koju je prouzrokovalo njihovo dete, kao i bilo koje drugo dete u slučajevima manjih prestupa, poput stakla razbijenog loptom i slično.
I profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže da su slučajevi za naknadu štete usled duševne boli prouzrokovane smrću bliskih srodnika u Srbiji veoma česti.
"Kada je u pitanju ovaj maloletni učinilac on može da odgovara svojom posebnom imovinom ako je ima, iako nije krivično odgovoran, a odgovorni za naknadu štete ostaju njegovi roditelji. Oni odgovaraju svojom imovinom ako maloletni učinilac nema imovinu koja se vodi na njegovo ime. I to nije ništa neuobičajeno", navodi Rakić Vodinelić za Glas Amerike:
"Ono što je važno u ovom konkretnom slučaju je da krivični postupak i istraga protiv oca maloletnog K.K. još traje i da to traje dosta dugo. Naša javnost, pokazalo se, nema preveliko poverenje u krivično pravosuđe i pokazalo se da postoje lica koja su zaštićena od krivičnog gonjenja".
Jedan od načina, usled nedostatka poverenja za postizanje moralne naknade i moralnog i pravnog zadovoljenja, dodaje Rakić Vodinelić, jeste put parničnog postupka.
"Parnični postupak je drugačiji od krivičnog, te presude kojima se dosuđuje naknada štete se donose na jednostavniji način i u postupku koji ne traje tako dugo kao što traju krivični postupci u našem pravu", pogotovo slučajevi zanimljivi javnosti.
I psiholog Žarko Korać, penzionisani profesor filozofskog fakulteta, kaže da ovakva tužba nije ni nova, ni neuobičajena.
"Meni to liči na kažnjavanje roditelja (osumnjičenog), valjda je i u tome neko olakšanje i ideja da će neko snositi i druge konsekvence pored eventualno zakonskih, pred sudom, da ovako eventualno nešto plate. Ne verujem da iko misli da će mu biti nešto bolje od toga, već je to neki vid kompenzacije. To ljudi rade u drugim slučajevima", kaže Korać za Glas Amerike.
Profesorka Vesna Rakić Vodinelić se nadovezuje:
"Ja znam da kod nas ima elemenata tradicionalnog pristupa koji potiču iz shvatanja velikog pravnika Baltazara Bogišića - koji jeste bio veliki pravnik, što ne znači da je bio uvek u pravu - koje je prihvaćeno u ranije važećim opštim odredbama u zakoniku u Crnoj Gori. Prema našem Zakonu o obligacionim onosima, koji je jedan moderan zakon, koji je imao za uzor uglavnom francusko zakonodavstvo i u tom pogledu, pogledu naknade štete, prati taj svetski pravni trend, mogu samo da kažem da je to uobičajena procedura".
Advokat Stojković pojašnjava da kada se u odštetnom pravu govori o krivici, to nije isto kao kad se u kaznenom pravu govori o krivici. U odštetnom pravu uvek postoji pretpostavka krivice, dok se u krivičnom govori o umišljaju, nehatu i slično.
"U odštetnom pravu je sasvim nebitno da li ste vi hteli da polupate nečiji prozor, napravite sudar i tako dalje, vi ste obavezni da nadoknadite štetu", kaže on.
Stojković skreće pažnju na to da su za decu do sedam godina života roditelji odgovorni bez obzira na svoju krivicu, doprinos itd, ali da za decu od sedme do 18. godine, roditelji odgovaraju, osim ako dokažu da nisu krivi za događaj koji je načinio štetu.
"U ovom slučaju, ako bi roditelji dokazali da nisu krivi, da je dete počinilo taj zločin uprkos njihovom vaspitanju, uprkos njihovom nadzoru, spasili bi se od materijalne odgovornosti", tvrdi on.
Advokat Stojković dodaje i kako bi, da se tragedija dogodila, na primer, u Americi, advokat odbrane optužbenog deteta verovatno pokušao da dokaže da veća krivica leži na društvu, medijima, i drugim stvarima koje doprinose ponašanju deteta, a koje su van kontrole tih i svakog drugog roditelja.
Tako bi se to suđenje, nastavlja Stojković, prebacilo na to da li je krivo društvo, ili su krivi roditelji, odnosno kolika je srazmera krivice između društva i roditelja.
"U normalnim državama bi ovaj postupak sigurno doveo do toga da postane doprinos moralnog jačanja društva, ali ovde nažalost imamo vrlo malo advokata koji to hoće da vode na taj način".
Profesor Žarko Korać slaže se da "imamo atmosferu nasilja u društvu".
"Ona je nepobitna, to se može dokazati analizom sadržaja medija, javnog govora i da se kod nas normalizovalo nasilje. To je svakako tom dečaku olakšalo (da preduzme akciju); to nije uzrok njegovog ponašanja, ali mu je svakako olakšalo. Društveni kontekst je takav - često se govori 'treba ubiti', 'treba pomlatiti', ratni zločinci se slave kao heroji. To olakšava ovakvim patološkim ličnostima kao što je taj dečak".
Uvek na razvoj deteta utiču pre svega roditelji, kad je malo, a zatim vršnjaci i škola, objašnjava Korać. To su agensi socijalizacije, oni su najmoćniji. U vremenu predpuberteta i na početku puberteta - u kom je dečak koji je počinio masovno ubistvo - uloga vršnjaka je sve veća.
"Psiholozi ne znaju šta da rade"
Korać podseća na saznanja da se u porodici dečaka ništa bitno nije dogodilo. Takođe, dečak ima sestru koja raste u istoj porodici i kod koje nema promena u ponašanju.
"Problem je što patologija ne mora da bude unutar porodice, može da bude individualna, što mi vrlo teško možemo da shvatimo. Ne možete u potpunosti da optužite roditelje za patologiju dece, možete do izvesne mere, ali ne kompletno, to je klizav teren".
Korać zaključuje da je verovatno nemoguće utvrditi zbog čega je dečak od 13 godina poubijao svoje drugove.
"Kolege koje rade s njim nemaju nikakvo objašnjenje. On je pametan, inteligentan iznad proseka, ništa posebno, ali inteligentan je. Oni ne znaju s njim šta da rade. Traže izmenu zakona po kom bi mogao da doživotno bude u psihijatrijskoj ustanovi, ali to ne može".
Glas Amerike obratio se molbom za izjavu advokatskoj kancelariji Zore Dobričanin Nikodinović, koja je u prethodnom periodu zastupala porodice žrtava i koja će ih prema nekim navodima u medijima zastupati i u parnici koju su pokenuli, ali nam je sapšteno da ona ne želi da govori za medije.
Finansijsko obeštećenje i pomoć, iskustvo SAD
Iskustva Sjedinjenih Država, u kojima su masovna ubistva česta, različita su.
Sekretarijat za pravosuđe (DOJ) ima posebnu Kancelariju za žrtve zločina (OVC) kroz koju podržava zajednice u njihovoj reakciji nakon terorističkih napada i masovnog nasilja kroz svoj program antiterorističke i hitne pomoći (AEAP).
AEAP je zamišljen da dopuni raspoložive resurse i usluge subjekata koji reaguju na akte terorizma ili masovnog nasilja kako bi se osiguralo da su resursi programa dovoljni i da se ne preusmeravaju na ove žrtve na štetu drugih žrtava zločina.
OVC može da izdvoji do 50 miliona dolara iz Fonda za žrtve zločina za rezervu za vanredne situacije protiv terorizma, koja podržava AEAP, navodi se na sajtu DOJ-a.
AEAP nudi četiri izvora finansiranja za pružanje blagovremene pomoći za trenutne i tekuće usluge pomoći žrtvama kvalifikovanim kandidatima: odgovor na krizu, kompenzaciju žrtvama zločina, upravljanje posledicama i podršku u krivičnom pravosuđu.
Postoje i drugi primeri finansijskog pomaganja žrtvama masovnih zločina. Tako na primer, posle pucnjave i masovnog ubistva u školi u Juvaldeu, u Teksasu, u kojoj je život izgubilo 19 dece i dvoje nastavnika, osnovan je poseban fond za prikupljanje sredstava koji je preživelima u masakru i porodicama ubijenih distribuirao više od 22 milona doara.
Drugi neprofitni fond, koji je distribuirao pomoć u 50 sličnih slučajeva tragičnog nasilja, radi na objedinjavanju pomoći prikupljene od 13.000 donatora, među kojima su i lokalna dobrotvorna društva, onlajn prikupljači sredstava i pojedinci, posle čega odlučuje kome će i koliko pomoći biti prosleđeno.
Porodice žrtava školskih pucnjava u SAD podizale su tužbe na različitim nivoima. Tako su, na primer, porodice troje dece koja su preživela pucnjavu u Juvaldeu, tužile školski okrug, policiju, proizvođače oružja i druge, navodeći da je njihov nemar doprineo masakru. Četiri porodice čija su deca ranjena u napadu tužila su nadležne za imovinu napadača, koji je ubijen u okršaju sa policijom, tražeći odštetu veću od 100 miliona dolara, zbog emotivnog bola i traume.
Američka vlada pristala je da isplati porodicama pogođenim masovnom pucnjavom u srednjoj školi u Parklendu na Floridi 2018. godine odštetu od 127,5 miliona dolara, posle tužbe protiv vlade i agenata Federalnog istražnog biroa zbog nemara. Porodice su tvrdile da je FBI dobio upozorenja da Kruz nagomilava oružje i planira da puca u školi, ali nisu intervenisali i sprečili nasilje.
