Na festivalu nezavisnog filma Sandens, održanom u Park Sitiju u Juti, prikazana su tri dokumentarna filma koja govore o borbi ljudi širom sveta za veća prava i jednakost. Ti filmovi, kako prenosi filmska kritičarka Glasa Amerike Penelopi Pulu, iz zanimljivog ugla prikazuju tri veoma različita društva.
Dokumentarni film "An African Election," (Jedni izbori u Africi), čiji je autor Džeret Merc, bavi se predsedničkim izborima u Gani 2008. Tri meseca, Merc je pratio kandidate dve glavne političke stranke, i u filmu prikazao njihovu borbu za vlast. Izbori su bili veoma važni za stanovnike Gane, od kojih mnogi žive u ekstremnom siromaštvu, I nadaju se da će im kandidat koga podržavaju promeniti život. To misli i jedan farmer:
"Pre nego što ova zemlja postane bolja za život, svima treba da se obezbedi zdravlje, obrazovanje I hrana.”
Ganjani su u velikom broju izašli na birališta.
"Stanovnici Gane u principu ne govore za koga će da glasaju. To je tajna. Oni to nazivaju - moć palca”, kaže Merc.
Rezultati izbora su osporeni. Navodi o kradji glasova i nameštanju izbora uzburkali su strasti a ljudi zapretili da će izaći na ulice… Vojska je u pripravnosti, spremna da uguši pobunu. Neko vreme, niko nije znao šta će se dogoditi.
"Korišćena je bojeva municija, ljudi su pucali oko nas”, navodi Merc.
Medjutim, Ganjani su ostali mirni i red je uspostavljen. Merc kaže da njegov dokumentarni film pokazuje da je demokratija samo onoliko snažna koliko njeno biračko telo, te da može da pusti korene, ako se pravilno neguje.
U filmu "The Black Power Mixtape 1967 -1975," švedski dokumentarista Joran Olson prikazuje crnački pokret u Americi sa perspektive jednog Švedjanina. On koristi arhivske snimke legendarnih afro-američkih aktivista iz tog perioda, koje su snimili švedski reporteri. Govoreći u Stokholmu, Stouki Karmajkl, crnački aktivista, kritikovao je Martina Lutera Kinga što propagira nenasilje i integraciju.
"On je pošao od samo jedne pogrešne pretpostavke. Da bi nenasilje dalo rezultate, vaš protivnik mora da ima savest. Sjedinjene Države je nemaju.”
Optužena za saučesništvo u ubistvu, Andjela Dejvis, tada radikalna aktivistkinja, razgovarala je sa jednim švedskim reporterom u zatvoru o rasizmu i buntu protiv društvene potlačenosti.
"Pitate me da li odobravam nasilje? To nema nikakvog smisla. Da li sam ja za oružje? Odrasla sam u Birmingemu u Alabami. Neki od mojih dobrih prijatelja poginuli su od bombi, bombi koje su postavili rasisti.”
Olson kaže da su strani reporter imali jedinstven pristup tim aktivistima.
"Kada ste “autsajder” , kad dolazite iz nekog veoma dalekog mesta, možete da udjete u neku zajednicu, u neku sobu, i postavite smešna ili naivna pitanja a dobijete zaista dobre odgovore, jer ljudi pomisle – ovi Švedjani, oni ne razumeju šta se zaista dešava, moramo da budemo velikodušni, moramo da im objasnimo.”
Olsen je dodao i izjave nekih od aktivista koji se prisećaju istorijskih trenutaka. Jedan od njih je slavni pevač Hari Belafonte, koji je za Glas Amerike govorio o filmu "The Black Power Mixtape."
"To što su me kolege i drugi izabrali da vidim na Sandensu ovaj film na kojem smo tako vredno radili je zaista velika nagrada.”
Olson kaže da je njegov film i danas relevantan.
"Mislim da je ono što smo naučili od ovog pokreta, a što i danas odzvanja kod svake etničke grupe, kod svake manjine, kod žena u nekim zajednicama, jeste da imate odredjena neotudjiva prava, i ne treba da sedite i čekate da neko dodje i da vam da ta prava.”
"Family Portrait in Black and White," ukrajinske rediteljke Julije Ivanove, je mračni film o rasizmu u njenoj zemlji. Priča se bavi ukrajinskom porodicom sa 20 dece, od kojih su mnogi mešovite rase. Njih je usvojila Olga Nenja, što na ukrajinskom znači “majka”. Medjutim, Olga ne može da porekne činjenicu da su deca, zbog svoje rase, žigosana u društvu, i da se osećaju usamljeno u svojoj rodnoj zemlji.
"Njihovi roditelji su ukrajinske devojke i najčešće afrički student koji dolaze ovde da se školuju”, ističe Ivanova.
Ivanova kaže da većina tih mladih ukrajinskih majki ostavlja svoju novorodjenčad u bolnici jer ne mogu da podnesu društvenu osudu što će imati dete – meleza. Uprkos društvenom žigu, ta deca imaju svoje snove i ambicije, a neka dospevaju do koledža.
"Ako ne budem vredno studirao neću naći dobar posao. Nikome niste potrebni ako nemate diplomu”, kaže jedno od njih.
Ivanova kaže da njen film, pored osude rasizma, predstavlja apel na ljude van Ukrajine da pomognu toj deci.
"Kada napune 18 godina, napuštaju kuću svoje starateljke i postaju gradjani zemlje koja ih ne doživljava kao ravnopravne.”
Kao i prethodna dva filma, “Crno-beli porodični portret” je priča o nekom ko nema velike šanse za uspeh, ali ipak istraje I prevazilazi teškoće sa kojima se suočava.