U Vašingtonu ovih dana boravi grupa od deset žena sa Kosova, koje su pobednice konkursa koji je raspisao "Hope Fellowship", albansko-američki savet, koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Konkurs je bio namenjen ženama svih etničkih zajednica koje žele da svoje projekte razvijaju uz američku podršku, a među njima i jedna Srpkinja - zamenica generalnog direktora Radio-televizije Kosova, Anamari Repić. U razgovoru za naš program, ona govori o svom projektu, kao i temama koje zaokupljaju mlade profesionalce na Kosovu, pitanjima integracije i zapošljavanja.
Anamari Repić: Ja sam se prijavila na taj konkurs pošto je namenjen ne samo Albancima nego svima koji žive na Kosovu, nije bilo prepreka da li su Albanci ili Srbi ili Bošnjaci, Turci, dakle ženama sa Kosova koje se bave odredjenom delatnošću i žele da taj svoj projekat razvijaju ovde u Vašingtonu. Oni su prihvatili moj projekat i eto me u Vašingtonu sa još devet žena. Moj projekat se odnosi na formiranje posebnog srpskog kanala u okviru RTV Kosovo - javnog servisa. U planu je formiranje tog posebnog kanala za srpsku ali i ostale zajednice koje žive na Kosovu, ali prvenstveno na srpskom jeziku. Ja u okviru tog projekta, koji, podsećam, podržava američka vlada, obilazim razne medijske institucije da vidim kako rade, kakva su njihova iskustva u multi-jezičkom segmentu, kako sve to funkcioniše kada se poštuje multietnički princip, a posebno sada kada je ovde već izvršena digitalizacija a mi tek treba da udjemo u taj proces.
Glas Amerike: Koliko je realan taj projekat, kada bi mogao da se realizuje i da li sa srpske strane imate saradnike sa kojima biste mogli da pravite takav program?
Anamari Repić: Takav projekat jeste u planu i to je cilj RTK da u skladu sa procesom digitalizacije koja omogućava formiranje više kanala da svakako jedan kanal bude na srpskom ili jezicima ostalih zajednica. Realna je ideja i cilj, ali realizacija… hajde da vidimo kako će se sve odvijati na terenu, kako će se zakonski regulisati, na koji način finansirati s obzirom da je to javni servis, i isto tako kako će se profesionalno rešiti, odnosno kako pronaći adekvatne profesionalce, novinare kamermane, montažere, itd… I upravo, pošto RTK želi da to realizuje i planira ukoliko se svi uslovi spoje ja ću preneti neka iskustva koja sam videla u Americi i naučila, jeste da je različiti sistem funkcionisanja javnih servisa u Americi i Evropi, na Kosovu se radi prema evropskom principu, ipak postoji mnogo toga što možemo naučiti, primeniti, prilagoditi. Mislim da bi to trebalo da bude prihvaćeno u srpskoj zajednici pošto je Srbima na Kosovu neophodan kanal 24 časa sa nacionalnim frekvencijama, moglo bi da se počne sa informativnim programom a da se kasnije razvija i emituje neki drugi programi.
Glas Amerike: Kakvo je interesovanje za postojanje takve televizije, kakav je odjek medju Srbima, i da li bi Albanci koji razumeju srpski jezik pratili taj program?
Anamari Repić: Veliko je interesovanje zato što je i planom Martija Ahtisarija predvidjen jedan kanal na srpskom jeziku, ali dok se sve to ne reši to je jedna druga priča i taj proces je počeo. Još nemam puno detalja vezano za formiranje tog kanala prema planu Martija Ahtisarija što je i zakonska obaveza vlade Kosova u ovom slučaju. Uporedo sa tim, RTV Kosova želi da formira svoj kanal prvenstveno namenjen Srbima da se informišu na svom jeziku o vestima koje su od značaja za Srbe na Kosovu ali isto i o svim ostalim dogadjajima.
Verujte da mnogo je nezaposlenih i najverovatnije da medju njima ima novinara koji jedva čekaju da negde rade. Mnogi možda završavaju fakultete, traže posao, mislim da će ljudi biti zainteresovani da rade naročito ako se radi o televiziji koja je deo javnog servisa, jer je ipak tu drugačija uredjivačka politika, gradjanin je na prvom mestu i ipak se sledi princip objektivnosti. Tako da smatram da jeste da najverovatnije mnogi u srpskoj zajednici vide RTV Kosova kao televiziju koja je državna, države koju možda ne treba priznati, ali ipak smatram da će mnogi prihvatiti i ukoliko do toga dodje, a nadam se da će doći, da se zaposle i rade tu.
Trenutno, sa ovim kapacitetom koji imamo, dakle na jedinom trenutno postojećem kanalu javnog servisa imamo malo programa na jezicima zajednica, tako i srpskom, ali toliko je i predvidjeno zakonom, neophodno je mnogo više. Mi trenutno saradjujemo sa mnogim lokalnim srpskim televizijama, malo smo proširili mrežu saradnika za program na srpskom, saradjujemo i sa srpskim produkcijama tako da to pokazuje da medju srpskim profesionalcima postoji interesovanje da na nekakav način saradju sa RTV Kosova, kada se sve to zakonski reši i dodje do formiranja novog kanala mnogi će želeti da svoje priče emituju na tom kanalu kako bi se to videlo na čitavoj teritoriji.
Glas Amerike: Na kraju pitanje o integraciji… Vaše prisustvo u RTV Kosova i inicijativa o otvaranju srpskog kanala pokazuju da se radi na tome, medjutim u delovima srpske zajednice postoje kritike da je takva integracija više kozmetičke prirode, više usmerena da zadovolji medjunarodnu zajednicu nego što je autentična i suštinska. Gde vidite primere prave integracije a gde vidite probleme i mislite da bi kosovske vlasti trebalo da učine više?
Anamari Repić: Zakoni su veoma dobri, prema zakonima je predvidjena potpuna integracija Srba. Na Kosovu su zvanična dva jezika – albanski i srpski, i pošto su nam takvi zakoni takodje veoma je dobro i obradjena politička reprezentacija Srba u institucijama. Kad kažem dobro mislim na postojeće uslove, kako je sada na terenu, tako da šta preostaje – da se sve to dobro realizuje, možda se zakoni ne sprovode na načine na koji bi trebalo, takodje bi Srbi trebalo da preuzmu sve ono što im se nudi u postojećem zakonskom sistemu ako govorimo o institucijama.
Vlada Kosova svakako uvek treba da uradi više, trenutno jeste povećan broj srpskih predstavnika u institucijama i mnogi ovo nazivaju istorijskim dešavanjima, naročito posle zadnjih izbora, da je Srbin zamenik premijera, da tri ministarstva u okviru vlade vode Srbi, da Srbi imaju opštine kojima rukovode, samim tim je povećano i zapošljavanje u okviru srpske zajednice jer neko treba da radi u tim opštinama, na različitim nivoima, ukoliko Srbi u tim institucijama ne urade da se poveća broj zapošljavanja onda je tu problem, ali ja mislim da, pošto su preuzeli ulogu srpskih predstavnika u institucijama, mislim da će i raditi da se to popravi, da ne bude samo kozmetički nego se zaista zaposle ljudi koji mnogo toga znaju i mogu da doprinesu.
Ipak sa druge strane, imamo i naravno institucije koje podržava vlada u Beogradu tako da mnogi Srbi rade i u tim institucijama što je isto tako dobro. Najvažnija je nezaposlenost, gorući problem... Nedavno sam čitala izveštaj nevladine organizacije Omladinski centar iz Gračanice, po anketi, medju Srbima je najveći problem upravo nezaposlenost a zatim i ostali problemi slede, osećaj nedovoljne slobode kretanja, perspektiva, integracija, ipak je na prvom mestu nezaposlenost. Zato je važno da vlada Kosova ali i vlada u Beogradu učine – pošto su institucije obe vlade prisutne na Kosovu, da ne ulazimo u priču da li su paralelne ili nisu, da obezbede ono što je najvažnije običnom čoveku – to je da ima posao, radi, i onda neka odlučuje o svom životu.