Optužbe za silovanje i seksualno zlostavljanje sa kojim je nekoliko mladih glumica izašlo protiv vlasnike škole glume “Stvar srca” Miroslava Aleksića uspeo je u drugu plan da postisne čak i pandemiju koronavirusa.
Svi mediji i društvene mreže bruje i iznose nove detalje o tome šta se dešavalo iza vrata ove škole glume, a ovaj skandal je podelio javnost Srbije na većinu - koja podržava Milenu Radulović i ostale devojke - i na manjinu, koja pod izgovorm “zašto su do sada ćutale” - sumnja u njihove optužbe za silovanje.
Nevena Čalovska: Poražavajuća dimenzija ćutanja
Psihoterapeutkinja Nevena Čalovska kaže za Glas Amerike da će široki društveni odgovor na ovaj fenomen imati i edukativni karakter i ima šansu da deluje i preventivno:
“Ovde ne samo da su deca bila zavedena u tu poziciju zloupotrebe, već i njihovi roditelji. Ovo je proces koji je trajao godinama i sad smo suočeni sa poražavajućom dimenzijom ćutanja. Ovo je toksična, ovo je opasna tajna koja je čuvana godinama. I treba se zapitati kako se to događa da to tako dugo može da traje, kako se to događa da mi ne stvaramo uslove u kojima ove stvari mogu da se obelodane, da se prepoznaje i da se na njih inteveniše”.
“Ako budemo nastavili sa ovim spektaklom da neko veruje, a neko ne veruje onome što je bilo, pa se traže razna opravdanja, pa se idu u razne filozofije, mi ćemo imati pet minuta neke opšte društvene zabave, jedne tužne zabave, a na kraju ništa nećemo rešiti da se situacija poboljša”, kaže u razgovoru za Glas Amerike psiholog Aleksandar Baucal.
I roditelji su ćutali
Prema njegovom mišljenju teško je zamisliti kako su se ta deca osećala posle svega toga, jer "to je sad jedna trauma koju vi ne možete da podelite sa drugima".
“Koliko čitam po njihovim ispovestima one su se osećale donekle i krive ili su opravdavale sve to što se desilo. Mislile su eto to je priprema za neku profesiju”, ističe Baucal i postavlja pitanje poverenja u insitucije:
“Posle toga možemo da se pitamo i kakvo smo mi to društvo kada deca odrastaju sa idejom da o tome ne sme da se priča, da o tome ne smete da kažete ni najbližim. Verovatno čak možda i ona deca koja su čak i nešto podelila sa roditeljima, roditelji su možda u najboljem slučaju ispisali dete i prešli u neku drugu školu. Ali su se verovatno i oni osećali kao odrasli članovi ovog društva da o tome ne treba da se priča, da ih niko neće zaštititi”.
Kako objašnjava Vanja Macanović iz Ženskog autonomnog centra, slučajevi silovanja koji se godišnje prijave u Srbiji su samo vrh ledenog brega onoga dešava u realnosti i najveći problem, prema njenim rečima, jeste dokazivanje da se to silovanje desilo.
Ovaj slučaj će, smatra Macanović, biti veliki izazov za srpsko tužilaštvo, jer je njihova najčešća praksa da rade sa medicinskim dokazima, što podrazumeva da žrtva silovanja odmah posle toga ode u policiju i prijavi slučaj, uradi medicinski i ginekološki pregled i veštačenja:
“U ovom slučaju kada postoji tako velika vremenska distanca od kada se događaj desio sada do prijave, Tužilaštvo će jedino da ima iskaz ovih devojaka. I imaće njihovo psihološko, psihijatrijsko veštačenje toga kroz kakve su one terapije morale da prolaze, šta im se sve dešavalo, koliko je ta trauma još živa u njima, a živa je sigurno. I to će biti način na koji će se ovde dokazivati slučaj silovanja, što će za naše tužilaštvo stvarno biti izazovno, jer oni to tako ne rade”.
Za krivični postupak treba mnogo snage
Kako dodaje Macanović, drugačija bi situacija bila da je mlada glumica Milena Radulović sama izašla sa ovim tvrdnjama, jer - prema njenim rečima - to je veoma teško dokazati posle ovoliko godina. Takođe, i sam proces dokazivanja silovanja je praktično ponavljanje traume kroz koju mnoge devojke nisu spremne da prođu:
“Žrtva da bi mogla da uđe u bilo kakav sudski postupak, krivični postupak, stvarno mora da bude dobra sa sobom. Da zna šta će sve da je čeka. I da ona može da izgura kroz njega. Jer ako žrtva krene u postupak, a nije dovoljno spremna, nije dovoljno psihički jaka da tad proživljavaš dodatne noćne more, da nije preradila traumu, a vi je ponovo vraćate sa svim svedočenjima u postupak - te žrtve najčešće ne mogu da izguraju sudski proces”.
Psiholog Aleksandar Baucal ukazuje i na sličnosti između ove afere i velikog slučaja Vajnstin koji je svojevremeno potresao Ameriku:
“U slučaju Vajnstin i u ovom našem slučaju radi se o odnosu koji je izuzetno asimetričan. Kao što je Vajnstin mogao da utiče na karijere i pazite, to su bili svetski ugledni glumci i glumice. On je bio u poziciji da može da određuje njihove glumačke sudbine. Ovde imamo vrlo sličnu situaciju da su verovatno mnogi roditelji i deca koja su odlazila u tu školu verovala da je to najbolji način da jednog dana ostvare svoj san da budu glumci. U takvim situacijama je ogromna asimetrija, a pogotovo kad je dete na drugoj strani. Dakle prihvata se sve, dakle na neki način ta deca su mislila da je to sve ono što moraju da prihvate da bi ostvarili svoje snove”.
Kao i pokret #metoo, koji je u Americi proistekao iz "Afere Vajnstin", tako će, po mišljenju Vanje Macanović i ova afera doneti i neke pozitivne pomake:
“Što se tiče prevencije i mladih devojaka, mi se iskreno nadamo da će ovo, s obzirom da je tako odjeknulo i da svi o tome pričaju, da će to prvo naterati roditelje da pričaju za svojom decom kako se seksualno nasilje prepoznaje, jer se o tome ne priča. A druga stvar je to da deca 'kupe' informacije na različite načine, da će i te mlade devojke isto biti svesne i postajati svesne da neke stvari primete na vreme i da to kažu i prijave na vreme, pre nego što to ode ovako daleko kako je otišlo”.
Posle svega što se dogodilo, vlasnik škole glume Miroslav Aleksić je priveden i određen mu je pritvor od 30 dana. On negira krivicu, a ukoliko se dokažu optužbe za silovanje maksimalna kazna na koju Aleksić može da bude osuđen je 15 godina zatvora.
