Bivši predsednik Džimi Karter, uzgajivač kikirikija i guverner države Džordžije, pre nego što je postao 39. predsednik SAD, preminuo je u 101. godini.
Kada je Karter položio zakletvu kao predsednik Sjedinjenih Država 20. januara 1977, obećao je "vladu koja je dobra kao njen narod".
Predvodio je zemlju tokom četiri turbulentne godine. Rastuća inflacija i rastuća nezaposlenost poremetili su domaće prioritete njegove administracije. Pobede u spoljnoj politici ostvario je mirovnim sporazumom između Egipta i Izraela i ugovorom o Panamskom kanalu.
Međutim, talačka kriza u Iranu dominirala je njegovim poslednjim godinama u Beloj kući i doprinela porazu na izborima 1980. godine.
Međutim, Karter je voleo da kaže da je kraj njegovog predsednikovanja 1981. bio početak novog života, tokom kog je putovao po svetu "boreći se protiv bolesti, gradeći nadu i gradeći mir".
"Ispostavilo se da je to za mene i moju suprugu Rozalin otvorilo novu arenu uzbuđenja i nepredvidivosti, i avanture, i izazova, i zadovoljstva", rekao je on za Glas Amerike.
Kao vodeće figure Karter centra, Džimi i Rozalin su putovali u više od 80 zemalja posmatrajući problematične izbore, posredujući u sporovima i boreći se protiv bolesti. Ovaj aktivan život posle Bele kuće na kraju je doveo do toga da 39. američki predsednik dobije Nobelovu nagradu za mir 2002.
In Photos: A look back at the life of President Jimmy Carter
"Ja na rad Karter centra gledam kao na produžetak onoga što sam pokušavao da uradim kao predsednik. Znate, doneli smo mir između Izraela i Egipta. Započeli smo vrlo značajan odnos sa Latinskom Amerikom sporazumom o Panamskom kanalu", rekao je on. "Dakle, ono što sam uradio od tada je neka vrsta produžetka. Ali mislim da nema sumnje da je, na primer, kada sam dobio Nobelovu nagradu za mir, to bilo zbog rada Karter centra. Dakle, ja sam bio bi savršeno zadovoljan da imam nasleđe zasnovano na miru i ljudskim pravima. Mislim, ko ne bi?"
Karterov put do Bele kuće započeo je u gradiću Plejns u Džordžiji, gde je rođen 1. oktobra 1924. godine.
Pošto je služio kao oficir u SAD u mornarici, gde je pomogao u razvoju nuklearne podmorničke flote posle Drugog svetskog rata, Karter se vratio u svoj rodni grad 1953. da vodi porodični posao uzgoja kikirikija.
U politiku je ušao 1960-ih, služeći dva mandata kao zakonodavac iz Džordžije, pre nego što je postao 76. guverner te države od 1971. do 1975. godine.
Na predsedničkim izborima 1976. godine, Karter, demokrata, kandidovao se protiv aktuelnog predsednika republikanca Džeralda Forda, koji je preuzeo predsedničku funkciju pošto je Ričard Nikson podneo ostavku posle skandala Votergejt.
Karter je za dlaku pobedio Forda i postao predsednik.
Vrhunac Karterovog predsednikovanja došao je 1978. Karter je doveo egipatskog predsednika Anvara Sadata i izraelskog premijera Menahema Begina u predsedničko odmaralište Kemp Dejvid u ruralnom Merilendu kako bi pregovarali o mirovnom sporazumu.
"Kada sam postao predsednik, prošla su četiri rata između Arapa i Izraelaca u prethodnih 25 godina, sa rukovodstvom u Egiptu koje je podržavao Sovjetski Savez", rekao je on. "Oni su bili jedina zemlja koja je zaista mogla da vojno izazove Izrael. I mi smo imali uspeha u sklapanju sporazuma između Izraela i Egipta... čije ni jedno slovo nikada nije prekršeno".
Karter je takođe pregovarao o sporazumu o prepuštanju kontrole nad Panamskim kanalom panamskoj vladi i normalizovao diplomatske odnose sa Narodnom Republikom Kinom.
Ali 1979. primarni fokus Karterove administracije okrenuo se ka Iranu, gde je u revoluciji koju su predvodili sveštenci, svrgnut sa vlasti šah, kojeg su podržavale SAD i koji je na kraju pobegao u Sjedinjene Države, gde se lečio od raka.
Četvrtog novembra 1979. godine, ekstremisti besni na SAD zbog toga što su pružile utočište svrgnutom šahu, upali su u američku ambasadu u Teheranu, i uzeli 66 Amerikanaca za taoce, od kojih je 13 oslobođeno nekoliko nedelja kasnije.
U aprilu 1980, kada je kriza već trajala pet meseci, Karter je dao odobrenje za komplikovanu vojnu operaciju kojom bi bili oslobođeni preostali taoci. Operacija nazvana "Orlova kandža" predviđala je da nekoliko helikoptera i vojnih letelica budu smešteni na lokaciji u iranskoj pustinji. Karter, koji je odobrio plan, objasnio je za Glas Amerike godinama kasnije da je trebalo da helikopteri u kojima su bili pripadnici elitnog Delta odreda, odlete sa te lokacije u ambasadu SAD u Teheranu, oslobode taoce i vrate se do letelica koje su čekale da bi ih odvele iz Irana.
"Minimum je bio da imamao šest vrlo velikih helikoptera, tako da sam ja odlučio da pošaljemo osam. Jedan od njih, potpuno neobjašnjivo, okrenuo se i vratio ka nosaču aviona. Drugi se srušio u peščanoj oluji u iranskoj pustinju. Treći je imao kvar i udario je u jedan od aviona C-130", pričao je Karter.
Misija je bila neuspeh. Osam pripadnika američke vojske i jedan iranski civil nastradali su u nesreći. Volter Mondejl, Karterov potpredsednik , rekao je Glasu Amerike da je taj dan bio najteži u te četiri godine njihove administracije.
"Kada je ta spasilačka misija propala i životi izgubljeni. Mislim, sve je bilo turobno tog dana i neko vreme posle toga", rekao je Mondejl.
Državni sekretar Sajrus Vens podneo je ostavku u znak protesta zbog te operacije.
Neuspeh misije naneo je štetu kredibilitetu Džimija Kartera kod američkih građana. Incident se odigrao sedam meseci pre predsedničkih izbora 1980 i doprineo je Karterovom porazu od izazivača Ronalda Regana.
"Izborni dan je bio tačno na godišnjicu uzimanja talaca", rekao je Karter. "Naravno, mediji su bili potpuno opsednuti godišnjicom talačke krize i činjenicom da nisam uspeo da ih izvučem. To je bio razlog broj jedan zbog kojeg nisam uspeo da osvojim drugi mandat".
Taoci su oslobođeni na dan kada je Regan položio zakletvu.
Te 1981, Karter se vratio u Plejns, a da nije bio siguran šta će raditi u svom životu posle služenja na najvišem državnom položaju. Njegovi planovi za predsednički muziej i biblioteku su inicijalno bili vrlo skormni.
"Zamislio sam da to bude relativno mali objekat, gde bih imao svoju kancelariju, i lepa zgrada u Atlanti. I gde bi svako u svetu ko je učestvovao u konfliktu, ili mu potencijalno to pretilo, mogao da mi se obrati i ja bih mu pomogao u medijaciji spora i zaustavljanju rata", rekao je Karter.
Karter centar, pod njegovim vođstvom, pratio je više od 80 problematičnih izbora i bio medijator u sporovima, od nukelarne krize sa Severnom Korejom 1994, do mirovnog sporazuma između Ugande i Sudana 1999. Centar je takođe lider u pomovisanju zdravlja i borbe protiv bolesti u najsiromašnijim delovima planete.
U jednom od brojnih intervjua za Glas Amerike, Karter se osvrnuo na svoj život u i posle Bele kuće. Rekao je da najveći deo njegovog nasleđa nisu bila dostignuća dok je bio predsednik ili Novbelova nagrada za mira, već iskorenjivanje bolesti gvinejskog crva.
"Samo jedan bolest u istoriji čovečanstva je iskorenjena i to su velike boginje”, rekao je Karter, “Tako da će gvinejski crv uskoro postati druga bolest u istoriji, sklonjena sa lica zemlje".
Zahvaljujući Karterovom radu bilo je samo 13 slučajeva bolesti gvinejskog crva u 2022.
Karter je vodio aktivan život do 99. godine, a preživeo je i tumor na mozgu 2015.
Sve slabije zdravje i pandemija koronavirusa 2020. prouzrokovali su da bude u svom rodnom gradu Plejnu poslednjih godina svog života.
Džimi Karter se poslednji put pojavio u javnosti tokom sahrane svoje supruge Rozalin u novmebru 2023.
U jednom od poslednjih obraćanja medijima, Karter je sa Glasom Amerike podelio kako bi želeo da Karterov centar radi u budućnosti.
“Voleo bih da vidim SAD u budućnosti da teže da budu broj jedan u svetu mira i ljudskih prava i zaštite životne sredine, a rekao bih i tretiranju svakog jednako”, rekao je Karter. “Ukoliko bismo to mogli da uradimo, imali bi smo supermoć u zemlji koju mnogo volim”.
Džimi Karter je živeo duže od bilo kog stanovnika Bele kuće u istoriji, a njegov brak sa Rozalin Karter koji je trajao 76 godina je najduži od svih brakova predsednika i prve dame SAD.
Iako će biti sahranjen na svom imanju u Plejnsu u Džordžiji, rad i reči Džimija Kartera nastaviće da žive na stranicama desetina knjiga koje je napisao u svom životu. Među njima su i njegovi memoari, jedan roman, kontroverzna analiza Bliskog istoka i kolekcija njegovih omiljenih pesama.