Za Evropsku uniju 2019. mogla bi da bude godina izuzetno teških iskušenja. Posle decenije simultanih nevolja - od finansijskog kraha 2008, sporova u evrozoni, nevolja sa Bregzitom, poplavom migranata, ustoličavanja anti-establišment i populističkih i desničarskih stranaka na vlasti, pojavilo se još jedno, možda najteže od svih ostalih iskušenja: američko distanciranje od evropskih partnera i odstupanje od međunarodnog liberalnog poretka na kojem je Evropa gradila mir, bezbednost i prosperitet.
U proteklih nekoliko godina, niz evropskih zemalja beleži rast desnice, populizma i anti-establišment stranaka. Zajednički imenitelj im je nezadovoljstvo Briselom, koji je optuživan za ‘demokratski deficit’, masovan priliv migranata, kao i strah od globalizacije i gubitka evropskog identiteta.
Odluka britanske vlade da raspiše referendum o izlasku Britanije iz Evropske unije doneta je upravo pod pritiskom evroskeptika unutar kao i izvan vladajuće Konzervativne stranke, kaže Čarls Kapčan, ekspert uticajnog Saveta za spoljnopolitičke odnose.
“Populisti nisu uspeli da preuzmu politički sistem u Britaniji, ali su ga delimično oteli, tako što su ušli u glavne stranke.”
Kapčan podseća gde su sve populisti prevagnuli:
“U Italiji, Mađarskoj i Poljskoj. Sve do nedavnih izbora u Italiji, bio sam uveren da će politički centar da se održi. To više ne mogu da tvrdim pošto je Italija, jedna od zemlja osnivača Evropske unije, sada pod vladom dvočlane koalicije čije članice ne predstavljaju politički centar. Čak je i u Švedskoj bio neizvesan izborni ishod, ostali su centristi, ali s teškom mukom.”
Slična politička previranja događaju se i u Francuskoj. Irene Bram, izvršna direktorka Fondacije Bertelsman, upozorava da članovi konzervativne stranke bivšeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija prelaze u Nacionalni Front Marin Le Pen, koja se protivi Evropskoj uniji.
“Ulazak članova tradicionalne desnice mogao bi da učini Nacionalni Front sasvim pristojnim. Možda bi ta nova lica mogla da poprave imidž porodice Le Pen i učine tu stranku prihvatljiviju za širu javnost nego što to može porodica Le Pen,” kaže Bram.
Većina eksperata, ukjučujući Danijela Hamiltona, eksperta Univerziteta Džons Hopkins, smatra da se evropski projekat suočava sa dodatnim teškoćama koje bi mogle da ga poraze.
“Evropa je protekle dve i po decenije provela u uverenju da se liberalni svetski poredak koji je osmislio Zapad širi i da će prosperitet i bezbednost večno trajati. Unija će nastaviti da prima nove članice, ostvaruje nova partnestva. Sve do sada vladala je parola: Što više Evrope, to manje problema. Pokazalo se međutim, da parole ne čine rešenje,” kaže Hamilton.
Od svog samog početka projekta evropske integracije, evropski lideri su takođe računali i cenili američki udeo u napretku Evrope.
Međutim, po Hamiltonu “ideja da će američka benigna podrška ostati trajna Donald Tramp je okrenuo naglavce. Amerike tu više nema.”
Trampova kritika na račun evropske spoljne politike i trgovinske politike prema SAD iznenadila je mnoge Evropljane postavljajući pitanje kuda se kreću transatlantski odnosi.
Prelomni trenutak nastupio je prošlog proleća, tokom posete Angele Merkel, Emanuela Makrona i malo kasnije tadašnjeg šefa britanskog Forin Ofisa, Borisa Džonsona, Vašingtonu, kaže Kapčan.
“Namera je bila da ubede Trampa da odustane od tarifa, i prihvati nuklearni sporazum sa Iranom. I šta se dogodilo? Stigle su tarife, Vašington se povukao iz nuklearnog dogovora.”
Neki analitičari ističu da bi Bregzit mogao još više da naruši transtlantske odnose. Vašington oduvek ceni ulogu koju je Britanija igrala u smislu promovisanja i zaštite američkih interesa u evropskom bloku. Odlazak Britanije iz bloka mogao bi da znači i značajan gubitak za američku stranu.