9. novembar 1989. je datum koji mnogi u svetu smatraju epohalnim. Rušenjem Berlinskog zida gotovo preko noći je otvoren put do ponovnog ujedinjenja dve Nemačke, demokratskog preporoda Baltika i Centralne Evrope i ubrzan projekat izgradnje unije evropskih demokratskih zemalja, koja je prerasla u današnju Evropsku uniju, koja broji oko 500 miliona stanovnika i poseduje najveću ekonomiju u svetu.
Jednu od ključnih uloga u tom politički uzavrelom vremenu odigrao je sovjetski lider Mihail Gorbačov, kaže Danijel Hamilton, koji je tada živeo u Zapadnom Berlinu. Tadašnji generalni sekretar sovjetske komunističke partije uzdržao se od mešanja u revolucionarni talas koje je 1989. zahvatio zemlje sovjetskog bloka. Gorbačov se nije mešao u događaja ne samo u Istočnoj Nemačkoj, već ni u Mađarskoj koja je prva počela da nagriza Gvozdenu zavesu, niti u Poljskoj koja je u avgustu 1989, izabrala Tadeuša Mazovjeckog za svog prvog nekomunističkog premijera.
„Ništa nije preduzeo da zaustavi tok događaja u Poljskoj. Nije pokušao da zaustavi bujicu 'Trabanata', Istočnih Nemaca koji su tog leta odlazili na tobožnje letovanje u Mađarsku, koja je im je otvorila vrata ka Austriji i dalje ka Zapadnoj Evropi. Sovjetske trupe stacionirane u Istočnoj Evropi ostale su u kasarnama, jer Gorbačov nije hteo da se meša.“
Berlinski zid, “antifašistički bedem,“ kako su ga zvale istočnonemačke vlasti, delio je Istok od Zapada punih 28 godina. Njegovim rušenjem, srušen je i jedan čitav pogled na svet, kaže Hamilton.
“Iz tog čvrstog uverenja da se život mora graditi u senci Berlinskog zida, iznikle su neverovatne strukture, koje su iznenada, na potpuno miran način srušene.”
Robert Hanter, sada analitičar u Korporaciji Rend, je bivši američki ambasador pri Evropskoj Uniji i NATO-u, tokom 1990-tih.
“Deveti novembar je bio dramatičan trenutak, ali samo jedan trenutak u procesu raspada sovjetske imperije. Bila je to potvrda vrednosti slobode i demokratije za koji se Zapad zalagao, vrednosti koje su sada mogle da zavladaju i Istokom.”
Slično je govorio ovih dana i Mihail Gorbačov.
„Ukratko, pad Berlinskog zida predstavljao je sintezu kretanja u svetu i nagoveštaj pravca u kojem će svet ići dalje. Generalno rečeno, mi i Sovjetski Savez i svet u celini, prilazili smo 1989. kao pokazatelju potencijala za promenu, sa drugim imidžom, perspektivom i drugačijim vrednovanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti,“ rekao je Gorbačov.
Nestanak “gvozdene zavese” donelo je poboljšanje ne samo Istočnim Evropljanima, nego i Rusima tvrdi Stiven Sejbo, direktor Transatlantske akademije pri Nemačkom Maršalovom fondu, u Vašingtonu.
“Mislim da su dobre vesti to što Rusija nikada nije bila slobodnija. Mada zemlja još uvek nije demokratija kakvu bismo želeli, Rusi danas mogu da putuju, da vide i upoznaju svet. Internet im je dostupan, bogati su u medijima.”
Ali Rusiju još uvek opterećuju stare teškoće i stare navike, kaže Sejbo.
“Još uvek su nacionalistički i antizapadno nastrojeni. Režim je prilično rigidan, a ekonomija slaba. Nemaju prave saveznike i još uvek tragaju za novim identitetom. Ali, mislim da Rusija nema drugog izbora nego da se približi Zapadu ako želi da bude uspešno, moderno društvo u današnjem globalizovanom svetu.”
Ni položaj Sjedinjenih Država nije više isti. Zauvek je nestala polusuverena Evropa kojom dominira Amerika, smatra Sejbo.
“Ukoliko žele da održe partnerstvo, Sjedinjene Države moraju da tretiraju Evropljane kao ozbiljne saveznike. Na primer, ako Evropljani odluče da više ne vredi ulagati u Avganistan, predložio bih da Amerika posluša takvu argumentaciju. Amerika ne treba da bude uvek u poziciji da ubeđuje Evropljane u ispravnost svojih odluka.”
Po rečima, Stivena Sejboa, dolazi vreme kada će Sjedinjene Države svoju politiku prilagođavati savetima svojih prijatelja i saveznika.