Uoči 20-godišnjice pada Berlinskog zida razgovarali smo sa Danijelom Hamiltonom, izvršnim direktorom Centra za transatlantske odnose pri Univerzitetu Džons Hopkins, ovde u Vašingtonu. Po rečima našeg sagovornika, pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. doveo je do epohalne transformacije ne samo Nemačke i Evrope, već međunarodnih odnosa u celini.
“Zanimljiva stvar u vezi sa Hladnim ratom je to što je nekoliko generacija temeljilo svoju budućnost na apsolutnom uverenju da je Berlinski zid večan. Naša društva, sve naše političke i socijalne interakcije bile su zasnovane na ideji nepromenljivosti linije koja je presecala Berlin, Nemačku, Evropu, i konačno bila globalna. Iz tog čvrstog uverenja da se život mora graditi u senci Berlinskog zida, iznikle su neverovatne strukture, koje su iznenada, na potpuno miran način srušene i za sobom, između ostalog, ostavile generacije savršenih stručnjaka za svet koji više nije postojao.”
Evropa koja je decenijama bila statična, danas je izuzetno dinamična uglavnom zbog energije koja stiže iz Istočne Evrope, smatra Hamilton.
“Kada je zid srušen, poruka običnih ljudi ne samo građana Berlina, nego Praga, Varšave, Budimpešte i drugih, bila je jednoglasna: ‘Želimo da se vratimo u Evropu. Želimo da budemo deo Evrope kojoj pripadamo oduvek, ali od koje smo odvojeni zbog linije koju je Crvena armija povukla u leto 1945. Povratak tih zemalja oslobodio je dinamiku koja na evropskom kontinentu traje već dve decenije. Svi smo mi na Zapadu bili prinuđeni da se uhvatimo u koštac sa tom izvanrednom dinamikom, koja nije prošla bez teškoća. Drugim rečima, politika Zapada posle pada Berlinskog zida bila je suočena sa dinamizmom uzavrele Evrope i bila je prinuđena da odustane od kreiranja politike zasnovane na statičnosti kontinenta.”
Zapad je ubrzo bio zatečen nasiljem i sukobima u bivšoj Jugoslaviji, podseća Hamilton.
“To su konflikti, koji su na neki način bili zamrznuti zbog konfrontacije između Istoka i Zapada. Umesto da budu rešavani, tinjali su dugo sve dok se nije „podigao poklopac“ i sve pokuljalo ispod njega. Mislim da ni evropski ni američki političari nisu vešto dočekali tu vrstu događaja, što je nažalost dovelo do velike tragedije. Mislim da smo na Balkanu doživeli pravi neuspeh. Bio je to najveći promašaj Zapada od Drugog svetskog rata, koji je usledio neposredno posle njegovog najvećeg uspeha, pada Berlinskog zida.“
Balkanska tragedija, dodaje Hamilton, uverila je Amerikance i Evropljane da moraju da ostanu bliski partneri radi rešavanja postojećih konflikta na evropskom tlu.
„Medjutim, za razliku od Hladnog rata, ovog puta bila je moguća saradnja sa Rusijom. Mi smo se u stvari prvi obratili Rusima. Nismo se u svemu slagali, ali nastojali smo da delujemo zajednički. Trebalo je punih deset godina angažovanja da Zapad konačno kaže da je i ovaj region deo Evrope. Sadašnji, svesrdno prihvaćen zadatak je integracija Zapadnog Balkana sa evropskom maticom.“
Novi izazov je izgradnja demokratskog prostora između Evropske Unije i Rusije, koji Hamilton naziva širom Evropom.
„I ovo je prostor velikih previranja. Neki eksperti ga takođe nazivaju područjem zamrznutih konflikata. U stvari, prošle godine jedan takav konflikt je izbio u Gruziji. Mislim da zemlje kao Gruzija i Ukrajina, nemaju tačnu predstavu u kom pravcu treba da se kreću. Mi im u tom smislu ne pomažemo mnogo.“
Posle, kako se izrazio, „toliko toga postignutog u reintegraciji istočnog i jugoistočnog dela Evrope na transatlantskom dnevnom redu sada treba da bude šire područje Evrope,“ zaključio je Danijel Hamilton, direktor Centra za transatlantske odnose pri Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu.