Ambasador Frenk Vizner, američki izaslanik na pregovorima o statusu Kosova, u ekskluzivnm razgovoru za Glas Amerike iznosi viziju Vašingtona o budućnosti Srbije:
Glas Amerike: Ideju da su pregovori o statusu Kosova -- zaista pregovori, osporavaju neki analtičari koji kažu da se zapravo radi o procesu koji vodi nametnutom rešenju. Vaš komentar?
Vizner: To nije ispravno gledište niti je to vid pregovora koji podržavaju SAD. Mi želimo fer iznošenje stavova. Da, odgovornost za rešenje budućnosti Kosova je na medjunarodnoj zajednici u okviru rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 koju je vlada Srbije prihvatila. Ishod mora biti prihvatljiv u najvećoj mogućoj meri za sve strane. Ne radi se o jednom trenutku već o istoriji -- o suživotu zajednica i nacija. Stremimo najvišem stepenu konsenzusa, a ne nametnutom rešenju, želimo prihvatanje, ne silu.
Glas Amerike: Moto medjunarodne zajednice glasi da će rešenje kosovskog pitanja biti rezultat kopromisa na obe strane. Od Beograda se traži da prihvati želju većine na Kosovu, odnosno Albanaca, a od Prištine se traži da poštuje prava manjina, mahom Srba. Da li je to pravičan zahtev? Od Beograda se očekuje da se prihvatanjem želje albanske većine odrekne dela svoje teritorije, dok se od kosovskih Albanaca ustvari traži samo da poštuju norme koje se podrazumevaju u svakom civilizovanom društvu. Gde je tu jednakost?
Vizner: Mislim da se treba okrenuti zajednicama koje su direktno pogodjene. Medjunarodna zajednica duboko veruje da Srbi na Kosovu imaju pravo da tu žive, da upražnjavaju svoju veru, neguju svoju kulturu, sa pristupom dobrim školama, medicinskim uslugama... Kakva god da bude budućnost Kosova ta prava moraju biti garantovana, uklesana u kamenu... Cilj g. Ahtisarija i medjunarodne zajednice jeste da se obezbede ta prava koja će biti temelji budućeg konačnog statusa koji želimo da definišemo do kraja godine uz maksimalno učešće kosovskih Albanaca, kosovskih Srba, srpskog naroda, Beograda i medjunarodne zajednice. Još uvek nismo stigli u tu fazu. Konačni status mora biti rešen u interesu svih strana i to ove godine.
Glas Amerike: Za mislite da je tokom šest meseci moguće ostvariti standarde koje je bilo nemoguće postići tokom proteklih šest godina?
Vizber: Pogledajno to iz dva ugla: prvo, može li se ostvariti progres u razvoju kosovskih institucija koji su zacrtale UN i, drugo, šta ti rezlutati znače za pregovore? Odgovor na prvo pitanje glasi da je progres ostvaren, i to je neosporno. A da li je ostvaren progres u pogledu standarda, da li je postizanje savšrene uprave sasvim izvesno - rekao bih da nije... Mnogo veći napredak može da se ostvari kad status bude jasan. Nova vlada Kosova na čelu sa Agimom Čekuom... ostavila je vrlo pozitivan utisak, što je u UN potvrdjeno pre dva dana... Da li još puno toga treba uraditi? Svakako!... Ali budimo realistični, ograničenja ima puno. Još uvek vlada nejasnoća oko ovlašćenja -- neka ima UNMIK, neka imaju kosovske institucije. Nedostatak resursa je takodje problem; Kosovo ne postoji kao nezavisna država i stoga ne može da dobija strane kredite, investira u infrastrukturu...
Glas Amerike: Ali čemu žurba? Zašto status mora biti utvrdjen još ove godine?
Vizner: Zato što verujem da je to u najboljem interesu svih strana. Uslovi pregovora neće se promeniti trajali pregorovi mesec, šest meseci ili još čitavu godinu. Malo je verovatno da će se stavovi dveju strana znatno promeniti... Time se koči ostvarenje normalnosti: da kosovski Albanci nastave svoj život, da se utvrdi institucija koja se zove država i koja može da dobije kredite i preuzme istinsku odgovornost, da kosovski Srbi i druge manjine znaju koje škole pohadaju, u kojim se crkvama mole i kako da ostvare ekonomsku bezbednost. Dok se ne reši status svi su u vakuumu, svi su zabrinuti, niko ne može da pravi planove za budućnost... Duboko verujem da je konačno rešenje statusa do kraja godine u interesu kosvoskih Albanaca, kosovskih Srba, čitavog regiona i stabilnosti Balkana.
Glas Amerike: A šta je sa stabilnošću Srbije? Forsirajući rokove možda će biti udovoljeno potrebama koje ste naveli. Ali, demoratske snage u Beogradu suočene su sa vrlo teškim periodom. Crnogorski referendum je protekao briljanto i demokratski; Srbi i Crnogorci obavljaju razdružvanje na dostojastven način. Ali, Kosovo nije Crna Gora. Srbi vide Kosovo kao integralni deo svoje teritorije, istorije i identiteta. Ako se sve ishitreno zaključi do kraja godine na zadovoljstvo većine na Kosovu, gde je tu neka satisfakcije i za one u Srbiji; šta ako dodje do unutrašnjih političkih previranja?
Vizner: Mislim da je vaš komentar na mestu, razumem ga i vrlo sam svestan situacije. Moramo biti zabrinuti za budućnost Srbije -- to je vrlo bitno pitanje za mene i sve odgovorne političare u Vašingtonu. Imamo dugu istoriju prijateljstva sa Srbijom. Odavno smo shvatili, još na početku prošlog veka u vreme Vudroa Vilsona, zatim tokom drugog svetskog rata i hladnog rata, da je ključ stabilnosti i progresa na Balkanu - Srbija. Svesni smo i činjenice da u SAD živi puno Amerikanaca srpskog porekla koji su dali veliki doprinos našoj zemlji... Budućnost Srbije vidimo u porodici Zapada i zapadnih bezbednosnih institucija uključujući NATO, ekonomskih institucija i posebno u Evropskoj uniji u kojoj Srbi, kao i drugi Evropljani, mogu u potpunosti da ostvare svoj potencijal i bolju budućnost za svoju decu... To je naša vizija i želimo da budemo partner Srbije u njenom ostvarenju... Posle ratova koji su besneli u bivšoj Jugoslaviji Srbija je pokazala ogroman kapacitet da se dogovori sa Slovenijom, sa Hrvatskom, sa Bosnom, sa Makedonijom, sa Crnom Gorom... Sada je pred njom izazov da se dogovori sa Kosovom. Poštujem zrelost, rasudjivanje i sposobnost Srba da obezbede svoje interese. Srpski narod treba da se postara za bolju budućnost i na tom putu u SAD će imati prijatelja.
Glas Amerike: Srbija je ostvarila progres u proteklih šest godina, svakako ne savršen jer je saradnja sa Hagom i dalje problematična. Ali progres je tu. Stoga neki ljudi u Srbiji kažu ”Amerika na Kosovu kažnjava Srbiju za zlodela Miloševićevog režima.“ Da li to tako?
Vizner: Ne mislim da je tako. Ali mislim da je Milošević odgovoran za stvaranje jaza izmedju Srba i kosovskih Albanaca. Zbog okrutnosti njegovog režima situacija se otrgla kontroli i više se ne može nazad. Uzburkane strasti se ne mogu ohladiti za našeg života, a ni tokom naredne generacije. Ali, vreme je da se krene napred, da se prevazidje ružna mrlja na stranici istorije na kojoj je bio Milošević. Vreme je za Srbe, Amerikance i Evropljane da stvore zajednički identitet, utvrde zajedničke interese i ostvare jedinstvenost. Želeo bih da okrenemo ledja prošlosti i pogledamo u budućnost. Svima je u interesu da Zapadni Balkan bude stabilan... a to se neće desiti pre no što bude utvrdjen konačni status Kosova kao poslednji korak u rešavanju starih problema koji će omogućiti početak boljeg života.
Glas Amerike: Ali gde je tu konkretna šargarepa za Srbiju? Ukoliko dodje do nezavisnosti Kosova -- polu-nezavisnosti, uslovne nezavisnosti ili kakva god ona bila -- a sve ukazuje da se ide u tom pravcu, šta se nudi Beogradu? Srbija ipak gubi deo svoje teritorije?
Vizner: Imam previše poštovanja za inteligenciju Srba. Razgovarao sam sa ljudima koji donose političke odluke, sa liderima te zemlje... Stoga ne verujem u šargarepe već verujem u mudro procenjivanje nacionalnih interesa. Šta je dobro za budućnost Srbije, kako će opstati demokratija u Srbiji - u izolaciji, neprijateljstvu, zaglavljena u zabačenom ćošku Evrope? Ili u sastavu evropske matice, ekonomskog progresa, slobodnog tržišta, slobodnih demokratskih inistitucija, u okviru evropskog identiteta i porodice zapadnih zemalja? To je Srbija za koju znam da postoji. Taj put je otvoren ako zauvek okrenemo ledjima probelemima iz prošlosti. Izazov pred srpskim liderima je da pokažu prstom u ispravnom pravcu. Siguran sam da će inteligencija i kreativnost srpskog naroda odvesti zemlju tamo gde joj je mesto...
Glas Amerike: Državni sekretar Rajs pozvala je premijera Koštunicu i predsednika Tadića da dodju u Vašington. Šta oni mogu da očekuju od te posete?
Vizner: Veliki znak poštovanja koje gajimo prema dvojici lidera i institucijama srpske demokratije odražen je u upućivanju poziva da u Vašington dodju u ovom za nas komplikovanom razdoblju... Biće im pružena topla dobrodošlica, prilika da iznesu svoja mišljena i da čuju naše stavove. Nadam se da ćemo tokom tih razgovora naći način da zajedno i u partnerstvu definišemo put koji predstoji... Želimo da izgradimo jake odnose sa Srbijom i susret njenih najviših lidera sa najvišim liderima naše zemlje najbolji je način da taj proces počne.