Prošlo je 35 godina od prodemokratskih demonstracija na pekinškom trgu Tjenanmen u Kini, koje su okončane krvoprolićem. Glas Amerike je u to vreme bio važan izvor informacija i vesti za kinesku publiku.
Krvavi trenutak u vremenu zabeležen je na magnetofonskoj traci. Na mandarinskom, i na engleskom jeziku, čuje se glas Ala Pesina, tadašnjeg šefa biroa Glasa Amerike u Pekingu.
“20-godišnji student koji je bio na trgu Tjenanmen kada su vojnici stigli pre zore rekao je za Glas Amerike da je skoro dva sata puzeći pokušavao da se skloni sa trga, kako ne bi bio upucan. Kaže da je prošao pored stotina tela, i da je svako ko je ustao ili koga su vojnici spazili da se pomera, bio upucan”, izveštavao je Pesin neposredno posle masakra na trgu Tjenanmen.
Glas Amerike je stare snimke svog programa emitovanog u Kini pronašao u univerzitetskoj biblioteci Harvard-Jenčing u Kembrdižu u Masačusetsu. Ove godine obeležava se 35-godišnjica masakra. Za Pesina, taj dan je bio poseban iz drugog razloga.
“4.juna 1989. bio je prvi rođendan mog sina” - kaže.
Pesin je snimao proslavu rođendana u svom stanu.
“Imam video snimak beba na podu i roditelja kako sede na stolicama u dnevnoj sobi oko beba, a onda se kamera okreće prema prozoru i zumira ka raskrnici na uglu bulevara Čangan i jedne obilaznice, a na rampama nadvožnjaka su bili vojnici i tenkovi”.
Novinar kaže da je u to vreme Kina bila zemlja koja je i dalje živela pod senkom kulturne revolucije, u nastojanju da se reši utopijskog eksperimenta kineskog lidera Mao Cetunga. Ekonomske reforme su počinjale da daju rezultate, a političke su napredovale malim koracima.
Protestni pokreti počeli su da niču 1986. studenti su zahtevali demokratske izbore i private listove.
Onda je reformista Hu Jaobang umro od srčanog udara u aprilu 1989, što je pokrenulo veliku žalost u zemlji, koja se pretvorila u prodemokratski pokret bez presedana širom Kine.
Pesin se seća kako je pokušavao da vozi Pekingom tokom jednih od demonstracija pre masakra.
“Potpuno iznenada, organizovane grupe počele su da marširaju oko nas, iza automobila, sa strane, i ispred nas. Nosili su transparente koji su identifikovali svaku grupu. Ispostavilo se da to nisu studenti. To su bili radnici”.
Demonstracije su ugušene oružjem.
“Student je video četiri devojke sa fakulteta koje su preklinjale vojnike da ih ne ubiju. Rekao je da je jedna od devojaka očajnički zgrabila za nogu vojnika koji je odgovorio tako što ju je izbo bajonetom. Video je vojnike koji su pogubili ostale tri pucajući iz pušaka.”
Kineske vlasti pokušale su da izbrišu taj deo istorije. Pominjanje događaja na Tjenanmenu je tabu u Kini. Iza informativne gvozdene zavese, mnogi Kinezi danas ne znaju šta se dogodilo.
"Vlada šalje u zatvor sve patriote, koji pokušavaju da sprovedu neke male promene”, priča Luo Šengčun, supruga uhapšenog advokata za ljudska prava.
Međutim, Šengčun, koja sada živi u Sjedinjenim Državama, kaže da postoji nada da će se nešto promeniti u njenoj domovini.
“Verujem da će se stanje u Kini popraviti jer čak i neko kao ja, koga ni malo nije interesovala politika, sada potpuno učestvuje u pokušajima da se smeni vlada. Moj suprug i ja smo oboje optimisti”
Optimisti su da će se ideali koji su doveli do pogibije studenata na Tjenanmenu ostvariti, a da će novinari koji su izveštavali o događajima tog dana pomoći da se sačuva sećanje na njih.
