MARIJUPOLJ - Život u Marijupolju sveo se na bežanje od bombi i traženje načina za preživljavanje bez hrane, struje, vode, u ruševinama i među leševima koji leže svuda.
Mrtva tela, umotana u ćebad, kapute ili bilo šta što može da ih prekrije, leže po dvorištima koja su očišćena od ruševina. Ubijeni se često sahranjuju u masovnim grobnicama.
Svuda okolo su delovi granata, šrapneli koji su oštetili zgrade tipčne sovjetske arhitekture. Ulice su pune metala, slomljenog stakla, drveta i ostalog otpada posle bombardovanja.
Oko 400.000 ljudi je zarobljeno u ovom gradu koji izlazi na Azovsko more. Više od dve nedelje, Marijupolj je konstatno bombardovan, a vode, sturje, grejanja nema.
Ruske snage saopštile su da su ušle u centar grada.
Pošto nema struje, ni grejanja, žene na ulicama, na improvizovanim šporetima, kuvaju šta god mogu da nađu. Budući da se bliži proleće, nema više ni snega koji može da se topi i pije umesto vode.
Stanovnici ovog grada kažu da niko nije očekivao da će napad stići iz, kako se nekada mislilo, "bratske" Rusije.
"Ona je imala ruski pasoš, rusko državljanstvo, mnogo medalja", kaže 57-godišnji Aleksandar pokazujući na telo svoje tašte koje se nalazi na ulici.
"Moja tašta je rođena 1936. Preživela je opsadu Lenjingrada. Bila je nagrađivani radnik u industriji uzgoja ribe u Rusiji. I evo gde je sad".
Lokalne vlasti u Marijupolju saopštavaju da je do sada poginulo 2.500 civila u tom gradu.
Guverner donjeckog regiona Pavlo Kirilenko izjavio je da je, do petka, oko 35.000 ljudi uspelo da pobegne iz Marijupolja, mnogi čak i peške ili privatnim automobilima, u retkim trenucima kada su ruske snage obustavile granatiranje.
Oni koji su ostali, žive na ivici očaja. Hladnoća i anksioznost čine svoje.
"Osećam se užasno. Ne želim nikoga da krivim, ali sam zgrožena i preplašena. I jako mi je hladno. I nemam reči. Jednostavno, nisam bila spremna da moj život postane ovakav", kaže Olga, stanovnica Marijupolja.
Rusija negira da gađa civile u Marijupolju i optužuje Kijev da ih koristi kao živi štit, što Ukrajina negira.
U Marijupolju je granatirano i porodilište, a slike trudnih žena krvavih glava koje napuštaju bolnicu obišle su svet.
Pozorište koje je služilo kao sklonište, takođe je bombardovano - bez obzira na to što su velikim slovima, da se vidi iz vazhuha, pored zgrade bile ispisane reči "deca" na ruskom jeziku.
Solidarnost među ljudima sve je jača, pa se međusobno pomažu i potpuni stranci.
"Proveli smo dva dana u podrumu. Moja majka nije mogla da se pomeri. Pomislila sam da neće preživeti", priča jedna žena srednjih godina. "Onda smo uspele da izađemo iz podruma i to je bio prvi put da vidim ljude. Oni su nas premestili sa ulice u sklonište. Sad sedimo tu, pokriveni ćebadima. Jako je hladno i želimo da idemo kući".
Deca gledaju okolo, uglavnom im nije jasno šta se dešava.
"Ne brini, dušo mala. Biće sve u redu", kaže jedna majka dok grli svoje dvoje dece školskog uzrasta.
Van skloništa, napolju, muškarci posmatraju srušene zgrade.
Oko njih leže mrtva tela.
Obeležena su parčetom papira okačenim na improvizovani krst, na kojem piše ime i prezime, dan rođenja i smrti. I ne zna se kada će ih neko sahraniti.