Prostorije udruženja Ukrajinaca u Srbiji “Čini dobro” nalaze se u jednoj staroj zgradi u centru Beograda. Bez vidljivih oznaka sa ulice, tek po malom natpisu na poštanskom sandučetu u bojama ukrajinske zastave može se naslutiti da je tu smješteno udruženje koje pokušava da obezbijedi što lakši i mirniji život Ukrajinaca koji su se u Srbiji sklonili od rata.
“Kada se ova kancelarija 'Čini dobro' otvarala mi smo htjeli ispred ulaza da okačimo određenu ukrajinsku simboliku ili obilježja da se ovdje nalazi udruženje Ukrajinaca, ali su nam rekli da je bolje da to ipak ne radimo”, priča Ukrajinka Elina Nazarenko za srpski servis Glasa Amerike.
Bježeći od ratnih strahota u svojoj zemlji Elina je u Beograd došla u martu prošle godine nakon što je tri dana i noći putovala kroz razrušenu Ukrajinu, prvo do Poljske, a zatim se preko Mađarske obrela u Beogradu.
“Moja kćerka koja živi u inostranstvu mi je telefonirala svaki dan i govorila da moram da napustim Ukrajinu. Ona ima poznanike, odnosno dogovorila se sa nekim ljudima u Srbiji da mi besplatno daju stan”, objašnjava Elina zašto je došla u Srbiju i kako joj je prva tri mjeseca bilo najteže.
“Osim što sam znala adresu stana u koji ću se useliti nisam poznavala apsolutno nikoga u Srbiji, nisam znala ni osnovne stvari kome mogu da se obratim. Uz pomoć kćerke sam pronašla određene grupe na internetu koje su već bile organizovane za podršku Ukrajini ili grupe gdje su se okupljali Ukrajinci. Obratila sam se i ukrajinskoj ambasadi, počela sam da komuniciram sa svojima u Ukrajini i kasnije mi je postalo lakše.”
U razgovoru za Glas Amerike kaže da je lijepo dočekana u Srbiji, da su joj mnogi ljudi pomogli, ali i da je bilo stvari koje su je iznenadile.
“Ono što je ostavilo loš utisak na početku rata bio je veliki broj iscrtanih simbola ruske agresije – znaka Z. Jako puno ljudi je nosilo majice i druga obilježja sa znakom Z, čak i sa Putinovim likom - i to mi je jako teško padalo. Međutim sa objavom mobilizacije u Rusiji sve se to odjednom ili smanjilo ili potpuno nestalo”, govori ona.
Elina nije imala problema u Srbiji, ali zna za dosta slučajeva Ukrajinaca koji su imali neprijatnosti – da li zbog ukrajinskog jezika kojim su govorili na ulici ili nekog ukrajinskog obilježja koje su nosili.
Iako je prije dva meseca objavljen podatak da se u Srbiju sklonilo oko 20 hiljada Ukrajinaca, po računicama samih Ukrajinaca taj se broj u međuvremenu smanjio.
“Postoje ljudi koji su došli u Srbiju, međutim ogroman broj ih je napustio prvenstveno zato što se druge zemlje EU trude da tim ljudima malo više obezbede radna mesta i tu neku socijalnu pomoć. I naročito mladi ljudi koji su ovdje došli sa završenim fakultetima, sa znanjem engleskog – ovo im je bila početna tačka, prosto su se sklonili u prvu zemlju gde su mogli, a kasnije su prosto istraživali gde mogu da naprave bolje uslove za život”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Ukrajinka Natalija Taranuščenko i ističe da su mnogi Ukrajinci odlazili iz Srbije jer se tu nisu osjećali ni lijepo ni bezbjedno.
“Najteže mi pada nerazumevanje situacije koja se dogodila u Ukrajini. Ovdje postoje neka nagađanja – ma to je Zelenski, odnosno predsednik Ukrajine, ma sve je to NATO zakuvao, Rusi i Ukrajinci su isti narod, u Ukrajini ne žele da govore ukrajinski. To su sve zablude. Ukrajina je napadnuta u četiri časa ujutru bez objave rata sa tri strane. Ljudi koji su uveče zaspali u svojim domovima ujutru su se probudili pod okupacijom ruske vojske”, priča ona.
Natalija je praktično cijeli svoj život provela u Srbiji – došla je sa majkom 1995. godine u Beograd, kada je imala nepunih sedam godina. Odmah je krenula u osnovnu školu, završila je kasnije i XIII beogradsku gimnaziju, a zatim i Pravni fakultet.
Živjela je bez ikakvih problema, a prve nesuglasice su nastale 2014. godine poslije ruske aneksije Krima: “Nisam sigurna da to mogu da poredim sa Kosovom, ali me je u Srbiji jako iznenadila podrška aneksiji Krima”, priča Natalija, objašnjavajući da je razlog za takvo mišljenje upravo to što i Srbija ne priznaje Kosovo “i upravo bih baš od Srbije prvenstveno očekivala da se usprotivi aneksiji jednog dela druge teritorije”.
Natalija kaže da se 24. februara 2022. godine našla u Srbiji koju do tada nije poznavala: “Iako sam znala za rusofiliju, za ljubav prema Rusiji, za podršku Srbije Rusiji, tih prvih meseci rata sam se zaista našla u zemlji koja mi je do tada bila nepoznata. Ja nikada do tada nisam imala zadrške da li da govorim da sam Ukrajinka, da sam iz Ukrajine ili ne. Naročito pri upoznavanju novih ljudi.”
“Tih prvih meseci mi je jako teško padalo da jednom rusofilu koji vlada samo onim informacijama koje su mu plasirane sa televizije krenem da objašnjavam šta se zaista dešava sa mojom zemljom i koliko je ugrožena. I da krenem da pobijam sve one 'činjenice' kojima me oni u prvih pet minuta zasipaju”, kaže Natalija. “Jer kada bih im ja postavila pitanje – a koji je treći najveći grad u Ruskoj Federaciji? Ok, ne znaš koji je treći najveći grad u Ruskoj Federaciji, ali si stručnjak za Rusiju i politiku Vladimira Putina.”
Iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, Natalija je svjesna da ta zemlja pokušava da vodi neutralnu politiku i da šalje humanitarnu pomoć Ukrajini, da je u Vranju otvoren centar za ukrajinske izbjeglice, da se u okviru svojih mogućnosti trudi da pomogne Ukrajini i ukrajinskom narodu.
“Ono gde ja smatram da je Srbija zakazala – zakazala je na nivou mas medija, televizije, zakazala je na nivou javnog informisanja stanovništva Srbije šta se zaista dešava u Ukrajini. Jer ovde su u jako malom broju stigle informacije šta se dogodilo u Buči, u Irpinju, šta se događalo i dalje događa u Maruipolju, ovde zaista ima jako malo informacija da je deo Ukrajine praktično razoren, da su razoreni univerziteti, muzeji, bolnice, vrtići, stambene zgrade”, kaže ona.
Natalija dalje navodi da joj nije lako ni što se u Srbiji od Ukrajinaca kao žrtava prave zločinci, što su mlade Ukrajinke koje su se sklonile u Srbiju dobijale krajnje nepristojne ponude od ovdašnjih ljudi ili što im je dobacivano da nisu dobrodošli u Srbiji. Dodatno, smeta joj i što vlada uvjerenje da Putin ne može da izgubi ovaj rat, sa čime ni ona ni Elina ne mogu da se slože.
“Ne sumnjam da će Ukrajina pobediti zato što je Ukrajina jedna ujedinjena država od 40 i nešto miliona stanovnika, koji imaju isto poreklo, isti jezik, istu religiju, istu zemlju u kojoj su rođeni. Ukrajina je jedna veoma veoma ujedinjena država i svaki čovek, narod voli svoju državu. U Ukrajini žive Ukrajinci koji vole svoju zemlju i koji će se za nju boriti do poslednjeg”, kaže Natalija.
Sa 60 godina životnog iskustva, Elina je malo opreznija, ali ni ona ne sumnja u pobjedu Ukrajine:
“Ako govorimo u filozofskim pojmovima naravno da Ukrajina mora i treba da pobijedi jer nije Ukrajina nekoga napala, već Ukrajina samo brani svoju zemlju, svoju teritoriju. Ali, kad objektivno razmišljam i analiziram situaciju mislim da ovaj rat može da traje još jako dugo iako sav civilizovan svijet podržava Ukrajinu. Prije nekolio dana je bio nastup, obraćanje Putina i vidjela sam da on ne namjerava tako lako da skloni svoje ruke sa Ukrajine. Ja ni malo ne sumnjam da će Ukrajina pobijediti, samo postavljam pitanje kojom cijenom će ona pobijediti. I kada.”
