Država Srbija nikada nije objavila podatke o stradalima, a u javnosti se proizvoljno licitira brojkama između 1.200 i 4.000 ljudi.
Za razliku od ovih šturih, osnovnih informacija postoje i sjećanja na taj događaj, a ni ona nisu nimalo prijatna.
Tada dvadesetdvogodišnji student, danas direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Igor Bandović priča kako se još na jesen 1998. godine osjećalo da će se nešto strašno dogoditi.
U rodnom Užicu je sa prijateljima imao malu akciju ljepljenja poruke „Neću rat“ po užičkoj pijaci:
„Ljudi su nas doslovno pljuvali, koliko je bila naelektrisana atmosfera i koliko se osećalo da je rat u vazduhu“, kaže Bandović u razgovoru za Glas Amerike i priseća se da je prve bombe doživeo u porodičnoj kući, koja se nalazila pored velike kasarne u Užicu:
„Onda smo otišli kod dede koji je živeo u drugom delu grada, da probamo da se sklonimo, pošto je ta kasarna bila velika i prosto smo se zbog bezbednosti sklonili. Ali osećaj da se selimo i da smo praktično kao neke izbeglice iz jednog dela grada u drugi je bio dosta strašan, naročito za mog mlađeg brata“.
Diplomata Srećko Đukić je u to vrijeme bio šef diplomatske misije SRJ u Sofiji, u Bugarskoj i kako kaže za Glas Amerike, dah rata se i tamo osjećao, s obzirom na to da je Sofija udaljena svega pedesetak kilometara od granice sa Srbijom:
„Odmah sam potpisao već unapred spremljenu notu i zatražio hitan prijem u Ministarstvu inostranih poslova Republike Bugarske. Primili su me odmah, bez odlaganja. Zamenik ministra me je primio. Uručio sam mu notu, rekao sam tada sve što je trebalo - da je agresija neosnovana, protivna međunarodnom pravu i bez odobrenja Saveta bezbednosti. Pozvao sam republiku Bugarsku i njenu vladu da stanu uz Srbiju i osude agresiju i da pruže maksimalnu pomoć“, kaže Đukić, koji je sjećanja na to vrijeme opisao u svojoj knjizi Anđeo nad Srbijom.
„Te godine godine sam, od 24. marta i malo ranije, pa do 10. juna, iz dana u dan zapisivao sve šta sam radio, gde sam bio, koje sam konferencije za štampu držao, izjave, susrete u diplomatskom koru u političkom miljeu Bugarske u vladi, kod predsednika republike itd. Dakle sve što ima ja sam zapisao i obično kad me pitaju šta mislim o tim danima i o tom dobu, ja kažem da sam sve što sam imao napisao i da sam ja sam 'svoj rat' sa NATO-om završio. Sve što je trebalo da kažem tamo ja sam kazao, osudio tu agresiju i rekao da je neosnovana“, kaže Đukić.
Na 25. godišnjicu NATO bombardovanja Srbije, Đukić pravi paralelu sa 1970. godinom, kada je prošlo 25 godina od kraja Drugog svjetskog rata:
„Mi smo tada drugi svetski rat u najvećoj meri apsolvirali, obradili, smestili na odgovarajuće istorijsko mesto i krenuli jednim sasvim drugim putem. Odmakli se od tog rata koji je bio daleko duži, razorniji i tragičniji nego agresija na SRJ odnosno Srbiju koja je trajala 78 dana. Tako da ja mislim da to vreme, naravno ništa se ne može zaboraviti i ništa se ne zaboravlja, ali treba se od tog vremena odmaći i gledati u budućnost“.
Mnogi se danas sjećaju te 1999. godine kao vremena u kojem su mnogi ljudi u Srbiji bili i protiv bombardovanja, ali i protiv režima Slobodana Miloševića, a kako kaže Igor Bandović, nije bilo moguće pomiriti ta dva osjećanja: da ste istovremeno i žrtva Miloševića i žrtva NATO bombi.
Bojali smo se i NATO bombi, ali bojali smo se i srpske državne bezbjednosti, policije, ističe Bandović:
„Postojao je osećaj straha - koliko od NATO bombardovanja, toliko i od toga kako se ponaša naša policija, da li će nas mobilisati ili ne, da li ćemo učestvovati u još jednom uzaludnom, besmislenom ratu Miloševića. Mi smo tada već bili regrutovani i postojala je opasnost da možemo da odemo na Kosovo. Moji vršnjaci su odlazili. Tako da ste sa jedne strane imali osećaj da se bojite vojske i policije - u to vreme neki od lidera studentskog protesta su već bili napustili zemlju, jer je bio već dat signal da može da dođe do hapšenja“.
A u to vrijeme je takođe dat signal i za neka druga hapšenja, samo što su motivi bili različiti.
Izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava Izabela Kisić ističe da je u vrijeme bombardovanja radila kao novinarka koja je, između ostalog pratila i, kako kaže - „montirana suđenja“ Albancima.
„Ono što je meni ostalo u sećanju jeste užasna represija beogradskih službi bezbednosti u odnosu na Albance, ne samo na Kosovu već i na one koji su živeli u ostatku Srbije. Ja sam u to vreme kao novinarka pratila montirana suđenja Albancima - hapšeni su studenti sa Kosova na Beogradskom univerzitetu i bez ikakvih dokaza su optuživani za terorizam. Nije bilo govora da su to neki teroristi ili zločinci, u zatvorima su bili aktivisti za ljudska prava, politički aktivisti i ljudi koji su samo zbog svog imena i prezimena, odnosno etničke pripadnosti završili u zatvoru“, priseća se Kisić.
Tema o kojoj se i četvrt vijeka nakon bombardovanja Srbije raspravlja jeste pitanje legaliteta i legitimiteta NATO akcije protiv Srbije, a kako se sjeća Bandović, grupa od 27 profesora međunarodnog prava iz Beograda poslala je jedan tekst, saopštenje u kojem je osudila tako nešto - stajući na stanovište da je bombardovanje Srbije direktno kršenje Povelje UN, pošto nije postojala nikakva rezolucija koja bi odobrila ovu vrstu akcije:
„Sa legalne tačke gledišta to jeste bila nelegalna vojna akcija. Međutim, legitimnost te akcije je verovatno nešto o čemu može da se debatuje zato što je u to vreme SRJ već bila zemlja koja je bila potpuno izopštena iz sistema UN. Mi smo tada već bili nekoliko godina pod sankcijama. Akcije policije, vojske su bile, naročito na Kosovu prema Albancima već tretirane kao diskriminatorne, radilo se o sistematskom kršenju ljudskih prava Albanaca. I povrh svega, negde u međunarodnoj zajednici Milošević i njegov režim su već bili označeni kao glavni zlikovci i glavni inspiratori raspada zemlje i svih ratova koji su vođeni pre toga“, kaže Bandović i dodaje da ako se NATO akcija posmatra kao sprečavanje dalje diskriminacije Albanaca i zaštitu manjinskog naroda na teritoriji SRJ - ona može da se podvede pod legitimnu.
Izabela Kisić smatra da je intervencija NATO alijanse bila očekivana između ostalog i zbog svih prethodnih upozorenja koja su stizala na adrese tadašnjih političkih elita u Beogradu.
„Intervencija se jeste očekivala, jer je bilo nekoliko upozorenja NATO-a. Milošević nije dobio upozorenje samo uoči intervencije u martu, već i ranije tokom 1992, kada se razbuktao rat u Jugoslaviji“, kaže ona i podvlači da je za reakciju NATO kriv isključivo režim Slobodana Miloševića i politička elita.
Sa druge strane, Srećko Đukić postavlja pitanje šta se dobija stalnim insistiranjem na tom pitanju:
„Da li je bila legitimna akcija na primer SAD u Vijetnamu. Da li je legitimna akcija Moskve na Budimpeštu 1956? Da li je bila legitimna akcija Moskve na Čehoslovačku 1968. godine? Nije. Da li je bila legitimna akcija Sovjetskog saveza, pa onda mnogo kasnije i SAD na Avganistan? Nije. Da li je bila legitimna akcija na Irak? Nije. Da li je sad legitimna akcija Rusije na Ukrajinu? Nije. Prema tome mi možemo kao narod, kao država, kao Srbija i zajednica na ovome insistirati ne 25 godina već 1.225 godina, ali mi moramo shvatiti da postoje veliki i mali. Ono što mogu veliki, ne mogu mali“.
Prema mišljenju Đukića, i albanska i srpska strana su se još 1998. godine ukopale u rovove, a i Zapad se bio ukopao u svoju poziciju da održi lekciju Beogradu i Slobodanu Miloševiću zbog ratove i kriza koje je izazivao skoro deset godina.
„S druge strane Beograd nije pokazao potrebnu fleksibilnost u rešavanju albanskog pitanja. Ono što je nudio Beograd, i tada, a i kasnije, delimično sam učestvovao u tome, ja mislim da sve do 2003. godine jeste da se Kosovo mora vratiti u ustavno-pravni poredak Srbije odnosno SRJ. Odnosno da Kosovo uživa status koji ima AP Vojvodina. To naravno nije zadovoljavalo tadašnje albanske interese, zna se da su oni još od početka tražili nezavisnost“, kaže Đukić i ističe da je Milošević upravo u vreme NATO bombardovanja uspeo da ostvari najveći stepen nacionalnog jedinstva.
Ali, kako kaže, takva situacija nije opstala:
„To je trajalo kraće nego što je trajala NATO intervencija. Druga strana problema je to što je na samom terenu do kraja kako bih rekao ubijena demokratija. Svi koji su drugačije krenuli da misle da pišu oni su naišli na žestok otpor neki su to morali da plate i glavom, neki su morali da plate bekstvom iz Beograda i Srbije i to je bila jedna pogrešna kalkulacija Zapada koji je verovatno mislio drugačije, da će se to desiti. Međutim, nije se desilo. To se desilo posle rata“.
Kako kaže Igor Bandović, veliki pravni stručnjak i direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević je rekao da je kolateralna šteta NATO bombardovanja bila demokratija u Srbiji:
„Od kad je počelo bombardovanje sve što je pričano, sve što je opozicija radila, sve što su radile organizacije civilnog društva je okačeno na šifonjer i više nije važilo u Srbiji. Prosto, dok su tada ta demokratska opozicija i organizacije civilnog društva pokušavali da prenesu taj model Zapada i da objasne ljudima da treba da se modernizujemo, evropeizujemo, kad smo ugledali bombe i kad su te bombe padale se istog tog Zapada, argument ovih ljudi koji su se borili za demokratiju u Srbiji bio - dosta tanak“.
S druge strane, Izabela Kisić misli da je NATO bombardovanje „otvorilo put“ demokratizaciji Srbije, ali da je poslije nje uslijedio drugi problem.
„NATO intervencija je veoma oslabila vojne i policijske potencijale tadašnjeg režima. Međutim, opozicija je posle 5. oktobra bila nedovoljno snažna da izvrši promene unutar institucija i struktura gde je ostalo mnogo moćnih ljudi iz Miloševićevog vremena i to se na kraju završilo ubistvom premijera“, kaže ona.
S obzirom da su danas u Srbiji na vlasti iste one snage i partije koje su bile na vlasti 1999. godine, sasvim je legitimno pitanje - da li su one za proteklih 25 godine izvukle zaključke i naučile lekcije iz NATO bombardovanja?
Igor Bandović misli da lekcija nije naučena, što, po njegovom mišljenju pokazuje i kontinuitet politike Srbije prema sopstvenom regionu koji nije najkonstruktivniji i koji u suštini ima za cilj da Srbija bude neka vrsta dominantne, često i rušilačke snage u regionu:
„Ovo što se dogodilo posle 2012. godine jeste kontinuitet te politike. U stvari politike Miloševića, samo bez oružja i revitalizacija jednog selektivnog sećanja bombardovanja, gde smo mi jedine žrtve, gde smo mi nepravedno napadnuti, kao što se u tome vreme govorilo da su sankcije nepravedno nametnute. To je siguran put da društvo ne nauči nikakvu lekciju iz onoga što mu se dogodilo“, kaže Bandović i ističe da danas rukovodstvo Srbije ponovo čeka međunarodne prilike da opet bude u situaciji da može neodgovorno da postupa, kako na regionalnom, tako i na nacionalnom planu:
„I da ne snosi posledice jedne politike koja se pokazala kao katastrofalna i umesto da zaključa vrata te politike i da napravi novu evropsku politiku, pošto je cilj Srbije navodno da uđe u EU, onda to znači da mora da promeni politiku prema susedima, politiku prema EU i prema Zapadu i prema Rusiji. Ova politika danas to ne uspeva da uradi“, kaže Bandović.
Sličan stav iznosi i Izabela Kisić. Ona kaže da je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić 2012. godine imao „nevjerovatnu šansu za katarzu“ koja bi se ogledala u okretanju od politike koju je zastupao devedesetih godina, ali da se u praksi dogodilo nešto sasvim suprotno.
„On to nije učinio i ne vidim da pokazuje ikakve znake da će to učiniti, naprotiv - on Srbiju vraća u devedesete, udaljava je od Evropske unije i približava je danas najretrogradnijim snagama u svetu kao što je Rusija koja je danas „Parija“ u odnosu na demokratski svet. Intervencija NATO-a se koristi kako bi se kreirao antizapadni narativ i on dolazi pre svega iz Rusije. Rusija interpretira intervenciju NATO-a onako kako njoj u ovom trenutku odgovara, a takođe i vlast u Beogradu pogrešno interpretira bombardovanje stvarajući emotivni naboj o tome da su Srbi bili žrtve agresije, a potpuno skrivajući činjenice šta se sve događalo“, kaže.
Ipak, ona smatra da i dalje postoji prostor za optimizam, ali da je neophodan preduslov za put napretka Srbije efikasno suočavanje sa prošlošću i jasno distanciranje neke buduće političke struje od, kako kaže - imperijalne politike Slobodana Miloševića koja je dovela do toga da Kosovo više nije dio Srbije.
„Da bismo izašli iz ovog začaranog kruga neophodno je da se kaže šta je prethodilo NATO bombardovanju i da se otvori neki prostor u javnosti da se o tome govori, naravno zasnovano na činjenicama i nekoj objektivnoj slici. Vrata EU su još otvorena za Srbiju i Zapadnom Balkanu se otvaraju nove mogućnosti i to bi bio jedini izlaz iz ove situacije u kojoj smo – Evroatlanske integracije podrazumevaju normalizaciju odnosa sa susedima, prihvatanje odnosno primenu Ohridskog sporazuma i uspostavljanje zvaničnih odnosa između Beograda i Prištine“, zaključuje Izabela Kisić.
Srećko Đukić smatra da su naučene ili nenaučene lekcije pitanja koja i danas pritiskaju Srbiju i o kome mnogi i danas razmišljaju:
„Vokabular je isti ili približan. Situacija koju je međunarodna zajednica pružila Srbiji nije iskorišćena da se svedu računi s tim periodom. Šansa da se integrišemo u evropske okvire temeljnije i šire propuštena je, i onda se s pravom postavlja pitanje gde se mi danas nalazimo i kuda mi danas idemo. Da li će se ponoviti devedesete - to je pitanje koje lebdi na ustima svakog čoveka s kojim malo temeljnije razgovarate bez obzira da li taj čovek podržava sadašnju vlast ili ne podržava sadašnju vlasti. Problem je što u Srbiji ta fundamentalna pitanja iz 90 godina nisu rešena“, kaže Đukić i ističe da tokom poslednjih 200 godina svoje istorije Srbija prošla kroz mnoge krize, ali ni jedna kriza nije trajala 25 godina kao što traje ova i kojoj se još ne vidi kraj:
„To je opasnost za opstanak države, za njenu supstancu, za opstanak naroda koji se takvom brzinom topi da ja ne vidim mogućnost da se ta naša biološka supstanca obnovi i da je to problem. Vlasti ne pokazuje interes kako da prevlada sve ovo i taj 24. mart 1999 godine, da ga ostavi istoriji, a da mi krenemo u sretniju budućnost“.
