"Čast koju svojim dolaskom čini našoj zemlji, nemerljiva je za sve nas, pogotovo imajući u vidu planove Srbije za snažno ubrzanje sveopšteg razvoja, kao i globalni geopolitički kontekst. Ponosni na čelično prijateljstvo sa Kinom, sa nestrpljenjem čekamo posetu predsednika Sija, uvereni da će naše gostoprimstvo pokazati koliko Srbija ceni partnerstvo sa ovom velikom zemljom", poručio je Vučić na svom Instagram nalogu @budućnostsrbijeav.
A pred sutrašnju, drugu po redu posetu predsednika Kine Ši Đinpinga Srbiji, Beograd se sprema za doček – širom grada su istaknute srpske i kineske zastave, a mediji analiziraju iz raznih uglova odnose dve zemlje i dva predsednika.
Kako u izjavi za Glas Amerike ističe Vuk Vuksanović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, može se govoriti o kineskoj i o srpskoj perspektivi ove posete:
„Perspektiva Pekinga je da i dalje pokušavaju da očuvaju neki kontakt sa Evropom u trenutku kada su ti odnosi malo uzdrmani i samim tim su kao deo turneje izabrane dve zemlje u istočnoj Evropi - Srbija i Mađarska, gde su na vlasti elite koje su veoma otvorene prema saradnji sa Kinom, dok se isto tako ide u Francusku koja u ovom trenutku ima tu titulu nekog neformalnog lidera Evropske unije“.
Kada je u pitanju perspektiva Beograda, Vuksanović smatra da ovu posetu treba staviti u kontekst poznate politike balansiranja i huškanja zapadnih i nezapadnih centara moći jednih protiv drugih, gde se, kako kaže, pokazuje Zapadu da Srbija i dalje ima opcije na drugoj strani sveta:
„Za Beograd to podrazumeva sledeće - sa jedne strane koristi se Kina da bi se uvećala pregovaračke pozicija Beograda, naspram zapadnih prestonica. A sa druge strane ovim se potvrđuje još jednom da je u proteklih šest godina Beograd zamenio Rusiju sa Kinom, kada su u pitanju dominantni partneri van zapadnog sveta“, ističe Vuksanović.
Po njegovom mišljenju, odnosi Srbije i Kine su najsporniji iz ugla dugoročnih benefita, dok su kratkoročni i srednjeročni benefiti prilično jasni:
„Kratkoročni benefiti se evidentno izražavaju u prilivu kapitala i u boljem GDP rastu i radu na infrastrukturi, ali se javljaju prvenstveno rizici koji se odnose na manjak transparentnosti ili na nepoštovanje ekoloških i radnih standarda. Ali tu zapravo glavna odgovornost uvek leži na lokalnim elitama, ne na Kinezima. Jer zapravo poenta u tome jeste kako individualna vlada zapravo upravlja svojim partnerstvom sa Kinom, a ne na samoj kineskoj vladi“, kaže Vuksanović za Glas Amerike.
Za razliku od nedavne posete američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Pekingu, koja je, kako smatra Vuksanović bila pokušaj da se stvari između ove dve zemlje drže pod kontrolom, odnose Srbije i Kine u ovom trenutku najviše zaviše od Vašingtona:
„U ovom stadijumu bih rekao da glavna kočnica tom srpsko-kineskom partnerstvu nije Evropska unija nego SAD. Jer Sjedinjene Države su za Beograd postale sad u ovom stadijumu dominantan partner kada je u pitanju bezbednost. I Beograd i dalje očekuje da će sa SAD napraviti neki dogovor oko Kosova, naročito u kontekstu toga što očekuju potencijalnu pobedu Donalda Trampa. Ali to isto tako nameće limite koliko daleko možete da idete u saradnji sa Kinom, kao najvećim američkim rivalom“.
Za sada čini se da je jedina nepoznanica da li će za Beograd i srpske zvaničnike predsednik Kine biti dočekan kao „brat Ši“, kako je pisalo na bilbordima zahvalnosti sa njegovom slikom u Beogradu tokom pandemije ili samo kao Ši Đinping:
„S obzirom da će biti jak element tog unutrašnjeg političkog marketinga možemo očekivati veoma jake i tople poruke prijateljstva. Ali one se naravno formiraju tako kako bi ostvarile željeni marketinški efekat sa unutrašnjom publikom“, kaže Vuk Vuksanović sa Glas Amerike.
