Skoro godinu dana od početka rata u Ukrajini, Srbija je ostala skoro jedina zemlja u Evropi koja Rusiji nije uvela sankcije.
Predstavnici vlasti takvu odluku pravdaju očuvanjem nacionalnih interesa Srbije, prvenstveno zbog pozicije Moskve oko Kosova u Savjetu bezbjednosti UN – uprkos tome što je Vladimir Putin pravdao samoproglašeno otcjepljenje Donbasa slučajem Kosova, piše srpski servis Glasa Amerike.
Sa druge strane, Srbija je glasala za rezoluciju UN kojom se osuđuje agresija Rusije, i nastavlja da podržava teritorijalni integritet Ukrajine.
U proteklih godinu dana, osim pritisaka da se uvedu sankcije, pojačao se i diplomatski angažman sa Zapada po pitanju Kosova. To je, kažu stručnjaci, pokrenulo i Rusiju da pojača svoj angažman, jer je Kosovo karta koju Moskva ne smije da ispusti ako želi da očuva svoj uticaj.
Pitanje je, također, koliko je vlast u Srbiji spremna da se okrene ka Zapadu ako se uzme u obzir popularnost Rusije u biračkom tijelu, koja opstaje uprkos izazovnim globalnim okolnostima.
Pitanje sankcija Rusiji potezalo se u proteklih godinu dana mnogo puta iz Brisela, u formi apela i uslovljavanja napretkom u pregovorima, na šta Srbija nije odgovorila usklađivanjem sa EU.
Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je tokom nedavne rasprave o Kosovu u Skupštini rekao da će Beograd možda morati da uvede sankcije Rusiji jer „plaća visoku cenu zbog toga što ih ne uvodi”.
Sankcije su bile i tema razgovora sa Vučićem na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, potvrdio je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Josep Borrell.
Pitanje je da li se pritisak na Srbiju po tom pitanju povećava kako se bliži prva godišnjica rata u Ukrajini.
Diplomata Zoran Milivojević za Glas Amerike kaže da je pritisak po pitanju sankcija isti, ali da je u drugom planu, jer je zapadni fokus na nečem drugom.
„Prioritet je Kosovo i Metohija, jer se sa Kosovom i Metohijom sve rešava. Rešava se, jer ako bi se pitanje Kosova rešilo i ako bismo ušli u proces dijaloga koji bi vodio rešenju koje je na liniji interesa normalizacije na način koji odgovara Vašingtonu i Briselu, time se rešava i rusko pitanje. Iz prostog razloga, ako se kosovsko pitanje reši i Srbija prihvati realnost, onda postaje nebitna i Rezolucija 1244, i uloga Rusije postaje bespredmetna jer Savet bezbednosti nije u prvom planu na osnovu Rezolucije 1244”, kaže on.
Da Rusija ne bi postala nebitan igrač, kaže Milivojević, ona pojačava svoj diplomatski angažman, što pokazuju i učestali susreti ruskog ambasadora Aleksandra Bocan Harčenka sa srpskim zvaničnicima i intervjui koje je u posljednje vrijeme davao medijima. U javnosti je zapažena njegova izjava da pitanje Kosova treba rješavati poslije završetka rata u Ukrajini, što je suprotno poziciji Zapada.
„Rusija izbegava izolaciju i neće ispustiti kosovsku kartu jer time dokazuje svoj položaj u UN i na globalnoj sceni, i zadržava uticaj u regionu”, kaže Milivojević.
Interesi i emocije
Međutim, stav Rusije po pitanju Kosova u UN nije spriječio ruskog predsednika Vladimira Putina da kosovski presedan iskoristi kako bi opravdao samoproglašeno otcjepljenje dijelova Ukrajine. Predsjednik Srbije je tada rekao da je zbog Putinove izjave pozicija Beograda pogoršana i da je pritisak da prizna nezavisnost Kosova sve veći.
„Svaka velika sila vodi o svojim interesima računa, inače ne bi bila velika sila. Samo mali narodi padaju u dubine emocija! A kad se radi o Kosovu – Putin je rekao nešto što je činjenica. Zapad je srušio međunarodno pravo po pitanju Kosova, to je bila klasična agresija bez podrške UN. E sad, ruska teza je – ako oni mogu da gaze međunarodno pravo, možemo i mi da ga gazimo. Znači, međunarodno pravo više ne postoji za velike igrače”, kaže za Glas Amerike politički analitičar Dragomir Anđelković i dodaje da je Beogradu i interesu da „bude dobar i sa Istokom i sa Zapadom, ali da je teško reći koliko će to još moći da opstane s obzirom na pojačane pritiske sa Zapada”.
Upravo su interesi ono što je, u proteklih godinu dana, postalo sve ogoljenije između Beograda i Moskve i što je nadvladalo pozivanje na vjekovno prijateljstvo, kulturne veze, pravoslavlje, ocjenjuje Zoran Milvojević.
„Interesi su došli do izražaja i koliko interesi rastu, u tom smislu i pitanje poverenja nije kao što je nekada bilo. Ali, ono postoji na određenom nivou, jer je jasno da će Rusija slediti svoje interese pre svega, kao velika sila, a Srbija nema tu izlaznu kombinaciju”, zaključuje penzionisani diplomata i podvlači da ogoljavanje interesa nije suštinski promijenilo odnose Srbije i Rusije.
Uz političke interese, Srbija i Rusija su i energetski povezane. Beograd i dalje stoprocentno zavisi od ruskog gasa, iako srpski zvaničnici sve više govore o energetskoj diversifikaciji i mogućnostima da se gas dobavlja iz Azerbejdžana, preko Bugarske, ili tečni prirodni gas sa terminala iz Grčke.
Međutim, ti projekti još nisu blizu realizacije. Zbog sankcija EU, Srbija ne uvozi rusku naftu iz Hrvatske preko naftovoda JANAF, a nije poznato šta se dešava sa najavljenom izgradnjom kraka naftovoda „Družba”, kojim bi se iz Mađarske ruska nafta dopremala u Srbiju.
Da li popularnost Rusije u biračkom tijelu sprječava vlast da promijeni kurs?
Brojna istraživanja javnog mnijenja u Srbiji tokom proteklih godinu dana pokazala su da građani Srbije smatraju Rusiju prijateljskom zemljom, protive se sankcijama Moskvi, a posljednje istraživanje BIRODI-ja pokazuje i da većina građana za rat u Ukrajini krivi Zapad, a ne Rusiju.
Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, kaže za Glas Amerike da ta organizacija već sedam godina mjeri raspoloženje građana prema spolljnim akterima, među kojima je i Rusija, i da su ti podaci skoro „zacementirani”.
„Preko 90 odsto građana smatra da je Rusija prijatelj Srbiji, da treba da se jačaju odnosi i da su odnosi koje Srbija ima sa Putinom odlični. To se menja u proteklih godinu dana, u onom delu gde se vidi da građani Srbije, barem ne većinski, ne podržavaju agresiju Rusije u Ukrajini”, kaže on.
Beširi kaže da je javno mnijenje tako kreirano od 2007. godine, kada je Srbija prodala NIS ruskom Gaspromu, te da to nije samo zasluga Srpske napredne stranke. Ali, smatra da se aktuelna vlast plaši reakcije iz Moskve više nego reakcije građana Srbije i da zato ne pravi „hiruški rez” prema Rusiji.
Dragomir Anđelković smatra da je biračko tijelo Aleksandra Vučića „izrazito prorusko i nacionalno” i da je tu najveći problem.
„Istraživanja pokazuju, i to istraživanja Demostata, koja je prozapadno orijentisana istraživačka agencija, da su glasači SNS-a mnogo više proruski nastrojeni nego, primera radi, glasači DSS-a, koja spada u takozvanu patriotsku opoziciju. Znači, Vučić ne zna šta će sa svojim izbornim telom, on je njima do juče pričao – ja sam isključivo proruski, meni je Putin u srcu, a varam Zapad. Sad odjednom treba da uradi nešto što će stvari da dovede na čistinu. Tako da to je njemu najveći problem i ne zna kako sa njim da se izbori”, kaže on.
Beširi, međutim, misli da bi vlast mogla da promijeni javno mnijenje kada bi građanima „iskreno rekla kako stoje stvari”.
„A to je da Srbija više sarađuje ekonomski sa BiH nego sa jednom velikom Rusijom, da je izvoz naš trgovinski veći na Kosovo, interni ili eksterni kako hoćete, nego prema Rusiji. Kada pogledate ko su vam najveći investitori u zemlji, ko vam najviše pomaže da napravite puteve, bolnice, škole, da povećaju standard građana, jasno je da građani žele da rade u firmama koje poštuju propise, a koje ne dolaze nužno iz Rusije, takvih firmi i ima vrlo malo iz Rusije. Da li imate možda neki lek u apoteci koji dolazi iz Rusije? Gde idu vaša deca, komšije kada žele da napuste Srbiju – u Rusiju ili EU i SAD? Kada stavite racionalno sa kim Srbija prirodno treba da bude partner, to nikako nije Rusija. Niko ne kaže da vi treba da imate neprijateljske odnose sa Rusijom. To samo govori da treba da se napravi prioritet”, navodi on.
